Sonorna avantura

Nedelja popodne na aktuelnom Beogradskom džez festivalu, činila se ispunjenjem sna za one zahtevnije muzičke sladokusce, ali i kao srećno poniranje u regionalnu klasiku džeza i srodnih žanrova, od vrste koja će na ex-YU prostorima uvek imati svoje vatrene navijače.

Tako je, najpre, nemačko-austrijski klarinetista, saksofonista i kompozitor Ulrih Dreksler, zajedno sa svojim inspirativnim umetničkim prijateljima, predstavio autorski projekat „Liminal Zone: Azure“ u sali Amerikana Doma omladine Beograda, da bi odmah zatim, nama dobro znani i ovde izuzetno cenjeni – gitarista Vlatko Stefanovski i pijanista Matija Dedić – pred publikom u Kombank dvorani upriličili svoj zapravo prvi scenski kreativni susret do sada.

Za manifestaciju ovog ranga, to svakako spada u događaje važne i originalne, po kojima se uostalom veliki muzički festivali pamte i prepoznaju.

Ulrih Dreksler, obratio se svojim „Azure“ programom zaista maksimalnom slušalačkom kapacitetu sale Amerikana, u ovo kovid 19 doba, i to glasno odobravajućem sve vreme.

Njegov bend razmenjivao je tako vibracije nepomućenog uzajamnog oduševljenja sa svojom beogradskom publikom.

Kakva je to samo podudarnost senzibiliteta bila!

I kakvo momentalno međusobno prepoznavanje!

Obavijen zavodljivom elektronikom Petera Cirbsa, trip hop vokalom čarobne Lorete Hu, kao i bespogovornim žrvnjem bubnjeva Rafaela Kušniga, Drekslerov „Liminal Zone: Azure“ nedvosmisleno komunicira sa savremenošću, kao i sa džez nasleđem u sasvim novom čitanju, dabome.

Ova naracija, koja bi pristajala i kakvom ambicioznom klubu, jednako kao i serioznoj džez sceni, kako vidimo, omeđena je naspramnim ‘zidovima zvuka’ Drekslerovog saksofona i Cirbsovih elektronskih vizija, i to na potezu od sasvim suptilnih prinosa, do gromoglasnih hipnotičkih dijaloga, za koje u trenutku ne uspevate da ustanovite kojim bi sve pravcima mogli da odu.

Ova sonorna avantura usisava vas tako u sebe perfektnom konstrukcijom kolora i planova, ispunjavajući sluh moćnim odsevima melodija, kao retko kad.

Improvizacije su ovde punokrvne i razdražuju percepciju svojim opojnim manevrima, čitav proces razvijanja tema nalik je na tetoviranje neke vaše intimne muzičke kapsule.

Izrezbarenih opažaja, prepuštamo se zato rado plesnom ritmu i Drekslerovim metafizičkim arabeskama.

Ako i uključuje različite istorijske uticaje, muzika u „Liminal Zone: Azure“ savršeno je prirodna da u njoj uživate, premda u svojoj raskoši izazovna za analizu.

A Matija i Vlatko u Kombank dvorani?

Ko bi rekao da se klavir i gitara toliko dobro slažu!

Ekskluzivni susret dva majstora svojih instrumenata, nadmašuje ovim nastupom njihove eventualne generacijske i stilske razlike, dok ih u auditorijumu prati neočekivano brojna publika, poštujući sva pravila obavezne distance.

Koncert treperi između tipičnih Vlatkovih tema obojenih makedonskim folklorom – koje Matija sledi sa izuzetnom suptilnošću, dodajući im jednu novu džez dimenziju – i Matijinih interpretativnih izbora, obeleženih pak njegovom klavirskom erudicijom.

Ako tenzija pokatkad malo i sklizne ka popularnijem repertoaru, ona svejedno opstaje u uzvišenim prostranstvima jazz-etna.

Ali, Arsenova stvaralačka monumentalnost ostavlja stvarno bez daha svojom rečitom prefinjenošću.

Njegove izabrane kompozicije izvedene ovde, toliko su blistavo otmene, da im vreme uopšte ništa ne može.

Zaista divna posveta neprevaziđenom maestru.