Šotra: Kralj se savetovao sa najumnijima, a Vučić sa ovima iz prodavnica diploma

Priča o „kralju ujedinitelju“ počinje kada se on vraća iz Prvog svetskog rata u oslobođeni Beograd, novembra 1918. godine, a završava se atentatom u Marselju 1934. godine. Zašto je priča o životu kralja Aleksandra I Karađorđevića privlačna za reditelja, kakav odnos ima prema ekranizaciji literature, koje osobine pomenutog kralja bolno nedostaju aktuelnom predsedniku pitali smo Zdravka Šotru.

* Ideja da se ekranizuje knjiga „Aleksandar od Jugoslavije“ potekla je od njenog autora Vuka Draškovića. Šta je vas lično više opredelilo da napravite seriju? Da li je u tome više udela imala knjiga ili njen glavni junak po sebi?

– I jedno i drugo. Prvo knjiga u kojoj su taj junak i njegova sudbina dosta razgovetno napisani, a uz to reč je o, zaista, relevantnoj ličnosti iz naše istorije koja je dosta zapostavljena i o kojoj se skoro ništa ne zna. Njegov život se sastojao od sukoba sa nebrojenim neprijateljima. Evo, nedavno je i Aleksandar Martinović uporedio Aleksandra Vučića sa kraljem Aleksandrom I Karađorđevićem. Kazao je da Vučić, kao i kralj Aleksandar I Karađorđević, ima i spoljašnje i unutrašnje neprijatelje, da imaju istu sudbinu, da su kralja Aleksandra I Karađorđevića hteli svi da ubiju, kao što hoće i ovoga svi da ubiju…

Sudbina je kralju Aleksandru I Karađorđeviću, zaista, nametnula teške zadatke. Počev od toga da je sa 24 godine komandovao srpskom vojskom u ratovima i da mu je gotovo čitava mladost u tome prošla. Onda je pravo sa Solunskog fronta došao u Beograd i odmah je počeo da se bavi idejom koja je već bila načeta sa Hrvatima na Krfu.

* Kako vi gledate na ideju Jugoslavije?

– To je jedna plemenita ideja u suštini, da se stvori država Južnih Slovena. E, sad, zašto se njemu mnogo toga tim povodom nije dalo? Zato što je ta ideja budila velika protivljenja, kako u zemlji tako i napolju. Saveznici su obećali teritorije koje obuhvataju Jadransko more, Istru, crnogorsko primorje, sve je to bilo i dato… U zemlji su protivnici bili apisovci, koji su zagovarali veliku Srbiju, Bugari, koji su bili očajni jer su ostali poraženi što su izgubili Makedoniju, Mađari zato što su izgubili Vojvodinu. Onda se pojavio Ante Pavelić, pa Musolini i na kraju sve se završilo u Marseju atentatom koji su organizovali svi zajedno.

* Nije prvi put da se bavite ekranizacijom literature. Da li je u rediteljskom smislu postojao poseban izazov u ekranizaciji ove knjige?

– Kad radim nekog pisca, ako mi se dopada njegovo delo, prevashodno nastojim da ga dobro rediteljski pročitam. Ako treba, dodam detalje iz svojih istraživanja ali mi je najvažnije da dobro pročitam to delo. Osećam zaista odgovornost prema autoru teksta.

* Ali ipak je ovo drugi medij.

– Da, ali je ipak to delo. I nekad mi se čini da je taj pristup teži jer je pisac već dobio svoje priznanje, a ja tek treba da pokažem šta sve umem i onda počinjem da stvaram jednu svoju priču. Ne znam. Možda je to konzervativno, ali ja osećam dug prema piscu. A radio sam i Bulgakova i Čehova i Pekića i Kovača i da ne navodim koga sve nisam radio od naših i svetskih pisaca i uvek sam se na isti način ponašao.

* Svima je malo zasmetalo što nije bilo titla kad akteri serije pričaju na francuskom?

– (smeh) Malo? Meni je najviše zasmetalo. Bio sam očajan ali to je tehnički propust koji smo odmah u reprizi ispravili i to se, naravno, više neće ponoviti.

* Budući da je kralj Aleksandar I Karađorđević viđen na toliko različitih načina, koja je sada, na kraju, vaša slika o njemu?

– Postoji u antici jedan termin za takvog junaka – heroj tragične zablude. Čovek koji ulaže svoj život u nešto što ima teške izglede da se ostvari kao što je stvaranje države Jugoslovena, sastavljanje naroda koji su živeli na potpuno različite načine, koji su bili drugačijih veroispovesti, u jednu državu koju onda napadaju političari i politikanti svih boja. To je zaista bio težak poduhvat u koji je kralj Aleksandar verovao i koji je na kraju platio glavom. Tako da ga, na kraju, vidim kao heroja tragične zablude.

* Koje osobine karakterišu kralja Aleksandar I Karađorđevića, a koje bolno nedostaju aktuelnom predsedniku?

– Mnogo ih je, ali recimo da je manir kralja Aleksandra I Karađorđevića bio da se savetuje sa najumnijim ljudima. O tome u seriji postoje scene nastale na osnovu autentičnih podataka, scene u kojima kralj skupi sve svoje vojvode – Mišića, Stepu, ali tu su i poznati beogradski intelektualci, predsednik Srpske akademije nauka u umetnosti, pisci kao što su Veljko Petrović, Isidora Sekulić… Kad bi bio pred važnom odlukom, onda bi se sa njima savetovao, dok se predsednik Srbije savetuje s ovima iz prodavnica diploma… Uz to, kralj Aleksandar je bio neposredan u komunikaciji sa ljudima. Voleo je da putuje po toj državi i neverovatne su te dokumentarne slike koje koristimo da bismo dočarali kako je dočekivan veoma toplo i srdačno, naročito u Hrvatskoj. Nismo hteli da snimamo takve scene nego smo uzimali originalne dokumentarne snimke – kako su ga dočekivali u Splitu, Zagrebu, po Sloveniji i kud god je išao. Možda i više nego ovde u Srbiji.

* Kralj je bio vođen idealom, koji po sebi budi nadu. Koliko nam danas tako nešto nedostaje?

– Nedostaje nam normalna atmosfera. Svaki dan slušamo loše vesti, loše reči jedni o drugima. Voleo bih da se ovde situacija smiri, da se Srbija razvija, a i ako nema više Jugoslavije, da normalno živimo sa svim ljudima oko nas.

Ogromna glumačka ekipa

Više od 130 glumaca učestvovalo je velikom projektu snimanja ove serije. Kralja Aleksandra tumači Ljubomir Bulajić, a kraljicu Mariju Tamara Aleksić. U glumačkoj ekipi su i: Irfan Mensur, Petar Strugar, Branislav Lečić, Žarko Laušević, Voja Brajović, Nikola Kojo, Goran Šušljik, Sloboda Mićalović, Nada Macanković, Nataša Ninković, Nela Mihailović, Danica Maksimović, Anica Dobra, Jelica Sretenović.