Španija, Nemačka ili Poljska

Nora nije plakala ni razmišljala o svojoj majci, nije mogla da zamisli kako će joj pokazati ovu poruku na listu iz sveske na kvadratiće. Polako je prešla most preko Strume i krenu putem između vrba – starih vrba punih gnezda gavranova poput crnih zareza na sivoj svesci na nebu nad pustim gradom, potpuno pustim bez blizanaca.

Nora uopšte nije plakala, bila je zdrava devojka i u sebi je pevala svakakve pesme, jer se tako uvek izvlačila iz svega lošeg. Pevala je u sebi, a zatim je počela da peva naglas – bez reči je glasno pevala o ovom pustom nebu sa crnim zarezima vrana i o svojoj braći, kojoj nije htela da peva uveče dok su bili male bebe, a majka je terala da ih uspavljuje.

Neko je mogao da čuje njeno režanje, ali šta ju je, dođavola, bilo briga za tog nekog. Više nije videla put ispred sebe – ali volela ga je. Volela je ovaj put koji se još sećao malih potpetica njene braće i koraka njenog oca koji je sada bio u Dubaiju. Volela je ovu svetlu, izmučenu reku, volela je ovaj glupi kraj sa starim blokovima sa crnim prozorčićima, s ljudima koji su bili rasejani po Кanadi, Nemačkoj i Belgiji, volela je sve ljude koji su ostali u tesnim malim stanovima – s pospremljenim krevetima, s belim čaršavima i ljude s bolesnim zubima, jer nisu mogli da ih leče. Volela je ovaj grad u koji će se njena majka večeras vratiti i pročitati poruku – majka je neće pitati o njenoj bebi, majka neće plakati naglas, jer, uprkos bolesnim rukama koje su joj noći trnule, uprkos bolesnim zubima, nikada nije plakala naglas. I ona će, poput Nore, početi da peva u sebi, posle bi možda i obe pevale naglas, jer šta je čoveku preostalo kad je najviše slomljen, šta je ostalo njenoj majci osim onih pesama koje se ne završavaju i koje su s njenom braćom išle negde ka Španiji, dečaci su ih sigurno pevali u sebi, jer kako čovek može naglas da peva u nekom prokletom vozu koji napušta Bugarsku i odvodi ga daleko od ove tople izmučene reke, od blokova sa crnim prozorima i od ljudi s kojima su odrasli, od gospođe Toromanove koja im je davala udžbenike svojih sinova.

Stigla je do jednog od onih blokova sa crnim prozorima u kojima je živeo Petko – onaj Petko koji je Georgija odveo u bolnicu sa slomljenom nogom, onaj Petko koji je radio za Arsenieva, ali, dođavola, šta je briga za koga taj Petko radi. Dao joj je šezdeset leva da se sakrije od Arsenievih ljudi u selu. Nora se nije sakrila. Ne bi se skrivala ni od koga.

Petko se pojavi pred otvorenim vratima malog stana – visok, mršav, kose guste kao četke, bradat i neispavan.

– Nora! – uzviknu iznenađeno. Slab kao kolac, tamnih očiju koje su je zabrinuto gledale.

– Moja braća su pobegla u Španiju – promrmlja Nora. – Nema ih kući – pruži mu list na kvadratiće. Suza joj zaiskri u očima, ali Nora je obrisa laktom. Bila je zdrava devojka i baš u tom trenutku joj pade na pamet jedna tako lepa pesma, jedna le-e-e-e-pa pesma da je bilo strašno sramota da čovek plače naglas. Čak i dok je peva u mislima.

Prevod s bugarskog: Elizabeta Georgiev

Autorka je poznata bugarska romansijerka i pripovedačica. Predsednica je Bugarskog PEN centra. Njen najprevođeniji roman Četvrtak objavljen je na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs