Spiritualna majstorija

Najpre je južnokorejska vokalna umetnica Jun Sun Na sa svojim internacionalnim kvintetom začudila i zavela srca i sluh svih u auditorijumu, da bi odmah potom veličanstveni maestro Čučo Valdes progovorio drevnim džez glasovima, podigavši visoko gore žarko sunce afričkih ritmova i skupnog pevanja tog dalekog predačkog kontinenta, da obasja njegovo jedinstveno klavirsko i kompozitorsko umeće. Okruženi izvanrednim muzičarima u svojim bendovima, ovo dvoje glavnih zvezda blistale su tako punim sjajem individualnih džez uvida u muziku koja moćno spaja samo naizgled među sobom distancirane muzičke korene.

Jun Sun Na i njen glas predstavljaju svojevrsno iznenađenje, ne podsećajući kao slušno iskustvo ni na šta do sada poznato. Iako njeno područje delovanja u umetnosti zaista kreće od rodne Južne Koreje i zvukova sopstvenog zavičaja, ono se veoma brzo osmeljuje na mnogo šire i ambicioznije kreativno područje. Izgleda da u Jun Sun Na – bez obzira na onu prevashodnu džez odrednicu – ipak kuca divlje rokersko srce(!), pa je i njen izbor numera na programu usredsređen ovde na inspiraciju koju bazično čine DŽimi Hendriks, Sendi Deni i Fairport Convention, Pol Sajmon, ali i Leonard Koen te Tom Vejts. Bilo da nam upriličuje visok nivo svojih radikalnih vokalnih eksperimenata, poniranje u engleski folk svim srcem u „A Sailor’s Life“, čisto tronuće u „Hallelujah“ ili pojačanu dramatičnost na potezu od opere do grubog brehtovskog vokalnog izraza u „Jockey Full of Bourbon“, Jun Sun Na menja svoje vokalne karaktere na sceni sa punim uverenjem i časno predana muzici. Zato je i ogroman aplauz iz publike pun iskrenog oduševljenja.

Ali, kada na scenu stupi božanski Čučo Valdes, sve prethodno i potonje kao da je namah obrisano nebeskom gumicom! Zlato njegovog pak umetničkog postojanja ostavlja neizbrisiv plemeniti trag, pa vas te čestice njegovog virtuoznog nadahnuća pokrivaju i podižu u hodu i dugo još nakon koncerta. I, naročito treba naglasiti – ovo nije bila nikakva latino zabava sa vrhunskom muzikom – ovo je bilo umetničko remek-delo duha i veštine. Samo posmatrati Valdesove prste i njegovo baratanje klavirom ostavlja utisak prefinjenog klasičnog pijaniste koji bi mogao da nastupi bez razlike i na Kolarcu za onu ‘serioznu’

muzičku publiku. To delikatno upredanje impresionizma i apstraktnih džez etida sa plemenskom muzikom kraljevskog dostojanstva, ta vibracija ritmova kojom elektrifikuje svoje fascinantne mlade saradnike, pre svega kontrabasistu (Yelsy Heredia), ali i one pevače-perkusioniste za obiljem neverovatnih udaraljki – ne može se staviti u reči. Jer, ovde je bilo i duše i tela i pokusa i tradicije i hrabrosti i dostojanstvenosti i nezamislivog u zvuku i otmenosti u realizaciji toga svega i revolucije i baštine i dubokog osećaja ganuća, i to gotovo religioznih dimenzija. Prava spiritualna majstorija za duboki poklon. Bravo, Maestro!