Spiritualni potočići folka

Mark Olson ponovo je pohodio Beograd, sad već više od decenije nakon onog zbilja unikatnog nastupa sa svojom tadašnjom suprugom, jednom jedinom i jedinstvenom Viktorijom Vilijams, u sali Amerikana DOB-a. Onda smo svi bili zadivljeni Vilijamsovom, naravno, tim apsolutno mitskim bićem iz sopstvenih čudesnih i čudnovatih priča, koje je i od svakodnevnih predmeta i prizora iz prirode umelo da izatka bajku, služeći se samo svojom čulnom, detinjom naivnošću kao alatom, koji nekako sam od sebe već zvoni i svom snagom razlama se od muzike kojim je napojen. No, ovog puta je, bez imalo sumnje, Mark Olson glavna zvezda ovog najnovijeg koncerta u Klubu Doma omladine Beograda, u organizaciji koncertne agencije Rock svirke. Sa svojom pak sadašnjom životnom saputnicom, poreklom norveškom multiinstrumentalistkinjom i takođe lepoglasom Ingun Ringvold, ovaj originalni Jayhawk prosuo je krasotu umeća pevanja pred publiku, podsećajući na najbolje dane svog sada već bivšeg, ovde baš veoma voljenog benda, ali i ponudio jednu novu, egzotičnu dimenziju sopstvene solo karijere, čijem psihodeličnom kvalitetu Ringvoldova doprinosi i te kako svojim praktikovanjem đembea i dulčimera na sceni, između ostalog.

Šta reći o ovom šarmantnom letnjem nastupu Marka Olsona? Kao da su kakvi spiritualni potočići folka, koji se slivaju niz strmine Jefferson Airplanea, sa povremenim prizivanjem vokalnog stila Martija Balina, ali i pokojom mikro gitarskom solažom u duhu Jorme Kaukonena, stopili se ovde sa beatlesovskim glasovnim skladnostima, pa čak donekle i čednom tamom Nika Drejka. Taj balans muzike Starog i Novog Sveta, to obilje zahvatanja i u misteriozni Orijent, rečju jedna veoma hippie, a opet tako pradrevna, gotovo srednjovekovna egzaltacija čoveka koji stoji oči u oči sa zemljom i onim što je naseljava – udaraju vaše srce već od prve vibracije Olsonovog uzbudljivog glasa. Ingun Ringvold ovde je doista dostojna scenska partnerka, doprinoseći svojim pevom i umešnim baratanjem zanimljivim instrumentarijumom čitavoj ovoj raskošnoj zvučnoj ceremoniji što slavi ljudsko telo kao najbriljantniji izvor muzike. I baš tu negde, između halucinogenih odsjaja Istoka kao aktuelne inspiracije i dobro već znane The Jayhawks draguljarnice XX veka, osetite u jednom trenutku kako vas ova muzika obuzima svom snagom i kako pomoću končića koji vam smešta u sluh, možete bez muke da se zaputite zakučastim lavirintima muzike Sjedinjenih Država iz svoje evropske perspektive. Bilo je lepo i na momente dirljivo, ovo susretanje sa prijateljskim zvukom iz davnina, a nastalog u sadašnjici. Milozvučno, zaista.