Spiritualnost novog veka

Jedan dakle vrlo „ruski“ i vrlo moderan program iz prve ruke takoreći – ne samo da su i stariji i mlađi umetnik ruskog porekla, već je i maestro Jurovski porodičnim prijateljstvom bio povezan sa samim Dmitrijem Šostakovičem, što je njegove interpretacije Šostakovičeve muzike učinilo dakako sasvim izuzetnim u odnosu na sve druge. No, ono nešto pre svega toga, bila je premijera porudžbine Beogradske filharmonije, dela „Spisak br. 2“ kompozitora Zorana Erića, kojim je dat osnovni ton i svojevrsna poveznica čitavom večernjem programu. Zaista, kao da su nakon Erića, i Šostakovič i Prokofjev zasijali jednim novim predznačenjem od aktuelnog vremena, a ostali iste prefinjenosti i dubine, da se čitav zvučni utisak nakon koncerta mogao opisati kao nekakva skupna, trijumviratska spiritualnost novog veka.

Pomenuti Erićev „Spisak br. 2“ otvara veče gromadnom fantazijom univerzuma, jednom interstelarnom kontemplacijom u kojoj se čudesa svemira otržu kontroli, kao da ih režira neprevaziđeni vizionar Dejvid Bouvi lično, smeštajući ih u mašti negde između svojih „Space Oddity“ i „Life on Mars?“! Ovde se pak doista na naše oči razbuktavaju pulsari, ravnodušni sunčani zemljotresi preokreću naše ljudske perspektive naopačke, orkani što tutnje u svom galaktičkom maršu dovode nas do krasnog klavirskog peva na svojoj samo naizgled silaznoj putanji, da se sve kroz izvesnu „raštimovanost“ vrati u kakvo pumpajuće sevanje folklora, pa onda sasvim ponovo u bestežinsku tminu, okončanu tek jednim končićem tona …

I upravo taj končić biće naš saveznik za put kroz Šostakovičeve lavirinte. Avetni ton njegovog Koncerta za violončelo br. 2 donosi nam svoje pogružene zvučne povorke, kroz koje ipak gdegde probijaju tračci radosne bezbrižnosti. Okretnost smenjuje tmurno sanjarenje i tako uokrug, dok arlekini plešu na kakvu grotesknu pesmu, preko trzaja otkinuća, nagoveštavajući gotovo pa The Residents – i zaista, ovde kao da najednom čujete uvrnute zvučne kutije i komplet bubnjeva iz rocka! Ništa neobično, reklo bi se, jer te 1966. kada je ovo delo nastalo, na svetlost dana izašli su već i „Revolver“ Bitlsa i „Aftermath“ Rolingstonsa. Te je možda kroz kakav dalek – ili možda čak i ne! – odjek sa Zapada, prvi nagoveštaj jednog drugačijeg rock’n’rolla pogodio i Šostakovičevo uho. Delo se okončava ipak trijumfom udaraljki i celog orkestra uostalom, pomicajima celokupnog organizma zvuka u svim pravcima, raspršivanjem najzad supstance bića do dalekog odjeka, ostajući filozofski zagledano u sebe i potpuno otvoreno za čitavu budućnost. Pred lepim tonom i odlučnim interpretativnim stavom Aleksandra Rama svakako je budućnost takođe, samo su njegove godine života još uvek previše nežne za zbiljsko tumačenje ovako neukrotivog dela jednog pak života na izmaku.

Prokofjev će nas pak svojom Trećom simfonijom najpre zaglušiti gromoglasnim okidačem ushićenja, da ona već pomenuta spiritualnost novog doba zahvati odmah potom naše duše u potrazi za kakvim odgovorom. Iščuđenost puna fantastike, puls koji grabi napred bez osvrtanja i posustajanja, kaleidoskopija boja kao iz „20.000 milja pod morem“, opijaju nas uzdižućim salvama kiseonika do kraja, dok na mlaznom pogonu tog tako specijalnog goriva prolećemo kroz sopstvenu glavu, između veštičijih daškova i mrvećih kotačića i opruga, zatočeni u neverovatnom svemirskom časovniku koji odzvanja, označavajući svojim nesagledivim udarima kraj herojskog vremena. Bilo je uzbudljivo i divotno boraveći u ovako ekstremnim visinama svemira i dubinama misli.