foto Arhipelag arhiva„Uraditi u nedelji od 11. do 28. septembra…“
Tako stoji na vrhu hartije koja mi leži u krilu. Stric Koljka nije bacao papire. Eto, to nije više samo koverat u kojem je nekad ležalo obaveštenje osiguravajuće kompanije kojim se ista „zahvaljuje na ukazanom poverenju i…”
Uvek se tako radilo u našoj kući.
Deda je seckao kalendare, spajao ih i na poleđini minulih meseci vodio beleške.
Čekaj, čekaj, jučerašnja prošlosti!
Stanite, vi što biste tek tako da minete!
U poredak, u niz!
Svima ćemo vam na pleća istetovirati planove i misli, namere i obaveze koje tek ima da se dese.
Ne možeš drugačije s vremenom.
Ono se neće samo od sebe usporiti.
Na tome mora ozbiljno da se radi.
I ja radim.
Sedim pod džinovskim granama bagrema koji natkriljuju baštu na udaru poznoletnjeg sunca.
Na ulici, u gradu, zemlji i čitavom svetu vlada nekakva boleština.
Ljudi umiru, brojke rastu, preporuke se daju, brojevi množe, procenti upoređuju, sve vrišti a nikad tiše.
I ne zna se kako će deca u školu.
Zaposleni na rad.
Um u san.
Usred svega, Ebigejl skače na granu i gleda preko mene.
Na zidu je mačka, trobojna devojčica u izviđanju.
Maza se ne uzbuđuje.
Za razliku od Ebi koja je krhke, plemenite građe, ona je samo krupna seljanka, nosilja bez straha i, sve u svemu, gazdarica imanja.
Stric Koljka je imao samo njih troje.
Heruvima, crnog pulina od četiri meseca, Ebi i Mazu.
O psu nisam mogao da se brinem.
Pas ne trpi moje kratke iako svakodnevne posete.
Nije razumeo to.
Odnet je na Rusalsko jezero, brižno, ne u divljinu već na usvojenje.
U velikom dvorištu Milinog ujaka njen će brat voditi računa o njemu.
Curama je laknulo.
U svojoj kučećoj razdraganosti povređivao je Mazu bacajući se na nju kao da je igračka od gume.
Ebigejl se nije dala.
…
Bio je to početak ovog istog leta a kao da je bilo pre čovečanstva.
Lolika nije došla da kolje živinu.
Prosto se odmarala od psa i dece.
Polako smo postajali bliski.
Jedno po jedno stvorenje u bašti, malom dvorištu i baštici.
Zatvarajte se!
Zatvarajte se!
Boleština!
Smrt!
Sad je već glasno grmelo ispod tišine.
Ali, vrapci su sletali jer je oko hranilice uvek bilo rasute hrane.
I kumrije.
Svrake.
Prosto sam sedeo, beznadežan a željan.
S tim spiskom u krilu.
U glavi mi se stvarala slika pobune.
Nekakva pugačovština, šta li?
Gordio sam se neumesno i radovao u nadi da će ipak mnogi doći.
Mravi i ose, i njih je bilo.
I svih tih ptica, kokošaka, jedne mačke.
Ali, želeo sam još više.
Sa svih strana.
I znao sam da će jednom tako biti.
Zato sam sa uzdahom olakšanja podigao taj koverat s krila i stao da proučavam spisak ispisan rukom strica Koljke.
1. Očistiti oluke 2. Ograbuljati bašticu 3. Premestiti vazu i 3a. Zatrpati šedrvan 4. Okrečiti zid u ateljeu 5. Posejati travu u baštici 6. Iseći i snopovati drva sa đubreta i iza šupe 7. Ojačati krov šupe 8. Lakirati ulazna vrata 9. Omalterisati iza kuće 10. Popraviti bicikl 11. Popraviti kvaku na kupatilu.
Stavke 1, 2, 3, 3a, 5, 7, 9, 10 i 11 bile su otpisane kao gotova stvar zaokruživanjem brojeva.
Dakle, samo tri nisu urađene.
Posle subote i polugodišnjeg pomena krećem polako.
„Lakirati ulazna vrata.“
Mart je bio topao i držao sam ispred tih vrata stolicu da mogu da sedim i pušim na miru nadajući se dobrim vestima.
Autor je romansijer i dramski pisac čiji je novi roman „Koljka i Sašenjka“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
