„Umesto da se zgražava nad društvenim poremećajima ovovremenosti, Jamesdin im prilazi s pažnjom i dostojanstvom. Otuda je tu i portret Draže Mihailovića, našeg čiče, jedan od najuspešnijih ekspresivnih portreta nekog ko eto ispade deo naše četničke sadašnjice, portret koji bi morali otkupiti za spomen sobu u Bregalničkoj”, navodi između ostalog, istoričar i teoretičar umetnosti Branislav Dimitrijević u svom autorskom tekstu “Spomen soba ovovremenosti” povodom Jamesdinove izložbe “Majmuni iz inostranstva” u Staroj kapetaniji u Zemunu.
Neke životinje, kao što su to lav, soko ili gazela, u ljudskoj simboličkoj imaginaciji prošle su daleko bolje od nekih drugih, od magarca, hijene ili ćurke.
Majmuni spadaju u ove druge, ali oko njih smo stvorili i specifičnu ironičnu ambivalenciju.
Otuda beogradski umetnik iz Berlina, i berlinski umetnik iz Beograda, poznat po alijasu Jamesdin, istražuje u svojim psihogeografskim turama sveprisutnost majmuna u urbanoj potkulturnoj komunikaciji i uličnom oglašavanju.
Kao rezultat tih gradskih kretanja nastaje poslednjih godina već impozantna serija kolaža od nalepnica sa uličnih bandera i simsova, ili iz klozeta noćnih klubova, na kojima se pojavljuje iznenađujuće veliki broj motiva sa babunima, gorilama, šimpanzama i drugim stilizovanim podvrstama.
Oni su tu u različitim ulogama: samo ponekad su oni znak za čistu glupost, desničari ih dakako koriste da njima opišu sunovrat civilizacije u liku majmunolikog predstavnika anti-fa pokreta, ali u najavama za klupski koncert majmun sa udaraljkama sugeriše dobar provod, neki fudbalski huligani se prisno identifikuju sa njima, ali postoje i “zeleni majmuni” kao i oni koji pozivaju na borbu protiv antropocentrizma.
Ova serija kolaža sažima ono što je specifičnost Jamesdinovog umetničkog postupka.
To jeste pre svega psihogeografsko istraživanje ali kom nije cilj samo kretanje zarad flanerizma već specifičan proces u kom ono što je na dohvat ruke i oka postaje deo i lične ekspresije.
Odnosno, za razliku od jednog ovde vrlo učestalog modela (a rekao bih da je za tu “standardizaciju” pre svega odgovorna beogradska akademija) u kom se prečesto odvija neduhovito preispitivanje vlastitog identiteta, ad nauseam, ko-sam-ja-i-gde-u-sebi-da-nađem-svoju-umetnost, Jamesdinov postupak leži u pretpostavci da je identitet pitanje spoljašnjosti, pitanje relacije prema neograničenom mnoštvu heteronomije, uvek u odnosu spram neposrednog okruženja, u kom se svaki identitet nalazi već unapred kao iscepkani fragment.
U Nemačkoj je on “stoka sa istoka” (naziv jednog ranijeg rada), ovde može biti “majmun iz inostranstva” – identitet se uvek ili lomi ili preliva i uvek je rezultat i neke prisile u kojoj se zatičemo.
Ti lomovi i prelivanja, uočljivi su u formama njegovih slika, crteža i animacija. Ti radovi imaju nešto od jednog od njegovih duhovnih “predaka”, ekspresivnog slikara i psihogeografa Asgera Jorna, ali su i veoma prepoznatljivi po svom rukopisu koji karakteriše nervozna, drhtava, rastrzana linija – linija koja je izgubljena negde na putu da zatvori oblik pa ga uvek održava u nekoj iscepkanoj i nesigurnoj pojavnosti.
I tako ćemo na ovoj izložbi videti i umetnikov “autoportret s maskom” – rekao bih aluziju na jednu ranu sliku istog naslova Miće Popovića – a maska je ništa drugo do pseća njuška.
Tu je i triptih koji ovekovečuje egzistencijalnu dramu savremenog čoveka u potrazi za mobilnim telefonom, ekspresivno-gestualnu alegoriju o banalnosti života zavisnog od tog aparata i stalne umreženosti, ali bez ikakvog prizvuka isto tako banalnog lamentiranja nad tim.
Nastavljajući svoje low-fi animacije, Jamesdin sada sarađuje i sa svojim malim detetom, čije slike i crteže pokreće i prati masnim gitarskim rifovima u koje pretvara muziku iz serije Pepa Prase.
Tu su i frotaži od električnih gitara, ali Ibanez Destroyer i drugi modeli deluju zbunjuće umanjeni od pravih jer radi se zapravo o otiscima dečijih verzija tih čuvenih gitara.
Neke slike su i na pleksiglasu, pa je utisak istovremeno da su i to neki ekrani kroz koje prolaze fluidni životinjski motivi, poput patke koja zapravo podseća na nekog izmišljenog stvora sa slika čuvenog “naivca” Ilije Bosilja, a na transparentoj staklenoj podlozi drugog čuvenog naivca, Ivana Generalića. Ako povežemo sliku skrhanog stakla mobilnog telefona i Generalićevo oslikano staklo, izokola dolazimo do jedne od karakteristika Jamesdinove tehno-naive.
Kao što je tehnika frotaža indeksni znak u polju ikoničkog znaka, za Jamesdinov postupak odlučujuća je ideja ostavljanja traga – na primer otiska njegove Air Max patike koji deluje kao neko arheološko otkriće ili petrifikovani fosil.
U drugom radu, on tu istu patiku rašiva i pretvara je u njen dvodimenzionalni šnit. Jamesdin radi i u tekstilu, i njegova interesovanja za psihoterapeutske procese i institucionalizaciju tzv. mentalnih poremećaja, rezultiraju u krojenju i šivenju “ludačke košulje” od maskirnog, vojnog šatorskog krila.
Košulju možete i obući, a kako kaže umetnik, “retki posetioci vole da je probaju i opale selfie”. Umesto da se zgražava nad društvenim poremećajima ovovremenosti, Jamesdin im prilazi s pažnjom i dostojanstvom.
Otuda je tu i portret Draže Mihailovića, našeg čiče, jedan od najuspešnijih ekspresivnih portreta nekog ko eto ispade deo naše četničke sadašnjice, portret koji bi morali otkupiti za spomen sobu u Bregalničkoj.
Draža je na toj slici postao intenzivno slikarsko snoviđenje.
U svom radu, u tom njegovom uzbudljivom galimatijasu, Jamesdin je preradio jedno ogromno, i u ovdašnjim prilikama uvek dinamično iskustvo potkulture: stripova, alternativne muzike, DIY dizajna.
Ovom izložbom prostor galerije Stare kapetanije zaličio je na neku berlinsku underground galeriju.
U doba oktobarskog salona ovo je izložba koja svakako dolazi iz off-a. Ali umetnost se i nalazi, danas i ovde, samo u off-u.
Autor je istoričar i teoretičar umetnosti
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
