Spomenik ljudskoj savesti

Nedostižni, neuporedivi vizuelni stilista, Malik se pojavio u vreme zlatne ere američkog filma – 70-ih godina, sa delima nalik snu – vazdušaste, eterične lepote i sa originalnim i mitskim pričama. NJegovi filmovi su osvetlili teme ljubavi i smrti na osobit, do sada neviđen način.

Ovaj 75-godišnji Amerikanac uživa i reputaciju intelektualca par exellance. Završio je filozofiju na Harvardu, a potom i na Oksfordu. Bavio se novinarstvom i profesurom na MIT, da bi se krajem šezdesetih upisao na studije glume na Američkom filmskom institutu.

Nakon studija počinje sa pisanjem scenarija i radom prvo na kratkim, a potom i dugometražnim filmovima. NJegov prvi veliki uspeh je bio „Badlands“, a potom „Dani raja“ iz ’78. godine, kojim je bukvalno očarao i publiku i kritiku. Pošto je za taj film osvojio Zlatnu palmu za režiju u Kanu, on se seli u Pariz, gde živi u totalnoj izolaciji. Nakon skoro dve decenije tišine, Malik najavljuje svoj povratak filmom „Tanka crvena linija“, filmskom adaptacijom novele Jaes Jonsa, ratnom pričom, koji izaziva ushićenje i autoru donosi nekoliko nominacija za Oskara.

Ovaj čudesni film koga krase zapanjujuće slike i antologijske sekvence, uverio je mnoge da i pored duge pauze, veliki filmski mađioničar nije izgubio ništa od svog dara. Naprotiv! Sedam godina kasnije, Malik potpisuje još jedno delo – „Novi svet“, koje je dobro primljeno, a godinu dana kasnije vraća se na filmsku scenu sa „Drvetom života“, filozofskim esejom o bogu, životu, veri i porodici. I za taj film osvaja Zlatnu palmu u Kanu, uz vidno protivljenje publike i kritike.

No pobornici njegovog dela su dobili delimičnu satisfakciju zahvaljujući činjenici da je film bio nominovan za Oskara i to u tri kategorije, od kojih i za najbolji film.

Orson Vels je davno rekao da nije teško napraviti genijalan film, ali da je veoma teško napraviti dobar film! E, pa, „Hidden life“, delo koje nam je Malik juče predstavio u Kanu, spada u takva, dobra, rasna, velika, izuzetna filmska ostvarenja. To je dugačka, estetska, mistična i filozofska freska, zapanjujuće lepote.

Bazirana na istinitom događaju, to je priča o austrijskom seljaku – Franzu Jargestatteru, koji se ’39. godine otvoreno suprotstavio nacizmu i odbio da se bori na strani Hitlera i Trećeg rajha. Akt neverovatne hrabrosti i bunta koji će ga prvo dovesti do zatvora, zatim optužbe za izdaju, a kasnije, u leto ’43. i do pogubljenja. Ta presuda je bila odbačena od strane berlinskog suda ’97. a on je proglašen mučenikom i beatifikovan od strane rimokatoličke crkve 2007.

Ali, ti kasniji događaji nisu pokriveni u Malikovom filmu jer se on bavi samo kratkim periodom njegovog života – od ’38. godine do njegove smrti.

Prva polovina tri časa dugog filma je pastoralna, i u njoj je prikazan odnos između Franza i njegove supruge Frančeske i njihovo troje dece – u stilu tako malikovskom – pogledi, dodiri i zagrljaji, kratki razgovori, strast u očima… ljubav i predanost. I igre, nestašluci tri devojčice uz nežne poglede i ljubav roditelja…

A sve u idiličnom pejzažu – livada, proplanaka, alpskih šuma i vrhova, žubora potoka, zvuka vetra, sunčanih zalazaka… savršene harmonije ljudi i prirode… sve dok nije stigao poziv Hitlera. Videvši narastajući uticaj nacista, Franz konsultuje lokalnog sveštenika, a potom i biskupa u vezi sa njegovim stavom da ne želi da služi tu i takvu vojsku iz razloga što, kako je govorio – „Mi ubijamo nevine ljude. Osvajamo druge zemlje. Ko smo to mi i kakvi smo? Šta se dogodilo sa našim društvom?“ Odgovor crkvenih poglavara je bio kratak – „Ali vi imate obavezu prema otadžbini. To vam kaže crkva.“

Malik u flešbekovima daje istorijske snimke koji sugerišu da stvari upravo idu u tom pravcu, ali se uglavnom drži svoje osobite kinematografske poetike, čak i kada film u drugom delu ulazi u mračan i dramatičan period. Vreme kada je Franz u zatvoru i pokušaj njegove hrabre supruge da prežive u selu koje je ostrašćeno prema njoj i porodici.

U to vreme mnogi – od sveštenika, advokata, Frančeske posećuju Franza u zatvoru uveravajući ga da potpiše zakletvu o odanosti Hitleru i da prihvati poslove koji ne zahtevaju nošenje oružja, poput bolničkih ili administrativnih i dr. Argumenti su im uvek isti – šta će učiniti svojim stavom? Hoće li se time bilo šta promeniti? Uveravaju ga da je to izolovan akt, bez ikakve težine i strategije. Sugerišu mu da provizorno potpiše zakletvu, a ostane pri svojim uverenjima, jer to konačno nikoga i ne interesuje, itd, itd. No, njegov stav se ne menja ni za dlaku.

U zatvoru ga muče, maltretiraju, ponižavaju, ali on sve to stoički podnosi. Prav je, sa svojom čašću i uverenjem. Pri čemu stalno ponavlja da on neće biti ničiji koljač! Prepiska između njega i supruge ide iz usta naratora i u toj fazi priče ona je centralni karakter koliko i on. Podržava svog supruga „izdajnika“ i dušom i telom i hrabro, beskrajno hrabro se bori za opstanak porodice. Smrt dolazi mirno.

Na optuženičkoj klupi on je već negde drugde – u nekom boljem, pravednijem i lepšem svetu. A ona vidi svog prelepog Franza kako juri poljima njoj u susret… Ovo je redak film smešten usred Drugog svetskog rata, u kome nema ni bataljona, ni tenkova, ni logora, već samo borbe jednog čoveka sa svojom savešću. Koja će ga konačno i učiniti slobodnim.

„Hidden life“ je zapanjujuće ostvarenje. Nesumnjivo Malikov najbolji film od „Tanke crvene linije“, najmonumentalniji i najsentimentalniji ikada. Spor, meditativan, potresan, uzbudljiv, romantičan. Koji zahteva od gledaoca strpljenje i želju da mu se preda. Sa muzikom Baha, Betovena, Hendla, Goreckog, Parta i Snickea. Može se reći da je to delimično ljubavna, romantična priča, delimično tragedija i izvesno meditacija o ljudskoj savesti i veri. Sa izvanrednim, ubedljivim i potresnim ostvarenjima Augusta Diehla i Valerie Pachner u naslovnim ulogama. Malikov „Hidden life“ je neizdrživo lep film. Oda, spomenik ljudskoj savesti! I velikoj, velikoj ljubavi. Za ostati bez reči. Bez daha!