Spomenik Raši Popovu – veselo, agresivno, naivno i nebezbedno

Skulpturu je izradio samouki umetnik i naivac Boris Deheljan, a sastavljena je od šrafova, matica, armature i žica. Ideja da Deheljan bude autor ovog spomenika potekla je iz Uprave grada Beograda koja ga je pozvala jer je u njegovom radu prepoznala senzibilitet koji najbolje odgovara temi zadatka.

Njegov dar i veštinu prepoznao je i vajar Viktor Kiš, umetnički direktor Festivala 9, sada i v. d. direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu koji i sam stvara na sličan način, navedeno je na sajtu Gradnja.rs, koji je prvi objavio fotografije spomenika Raši Popovu.

One su odmah pobudile pažnju na društvenim mrežama i izazvale različite komentare, od pozitivnih, preko negativnih, do krajnje zbunjenosti, jer je mnogima bilo teško da formulišu stav.

Većina umetnika i istoričara umetnosti nisu bili raspoloženi da iznosi svoju ocenu jer, kako kažu, još uvek nisu videli spomenik uživo.

Komentatori koji vole da svoj stav iskazuju emotikonima na društvenim mrežama reagovali su najviše onim zapanjenim „wou“, bio je i priličan broj emotikona koji umiru od smeha, tek poneki ljutiti i rasplakani.

Vajar i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu Radoš Antonijević kaže za Danas da je glavni motiv da uopšte nešto kaže povodom spomenika Raši Popovu to što se u ovdašnjoj „javnosti uvek mnogo spekuliše oko javnih spomenika, a malo se konkretno priča, pa laička javnost ostane zbunjena“.

Prema njegovim rečima, ta javnost očekuje od ljudi koji su profesionalci da jasno i argumentovano iznesu svoj stav da bi mogli da formiraju mišljenje.

– U vezi s ovom skulpturom nekoliko stvari mi se učinilo bitnim. Ona je spuštena na ulicu, ima veoma nizak postament i taj princip postavljanja skulpture u nivou posmatrača i negde u njegovoj prirodnoj veličini je zapravo poznat još od „Građana Kalea“ kada je Roden svoju skulpturu spustio niže da bi se promenila vizura i da bi se, na neki način, demokratizovao odnos između onih koji posmatraju i posmatranog. Kod nas je kao takav i jako dobar primer poznat spomenik Ivi Andriću na Andrićevom vencu koji je vajar Milenko Mandić diskretno i odlično postavio. I to je sa ovim spomenikom Raši Popovu jedina sličnost – konstatuje Antonijević.

Prema njegovim rečima, takva vrsta spomenika, koji se spuštaju nisko, mora se obrađivati tako da bude bezbedan za publiku, a njemu deluje da to nije slučaj s skulpturom Raše Popova.

– Meni se čini da je u tom smislu obrade ovaj spomenik agresivan, pa se prosto pitam da li je dovoljno bezbedan. Naročito mislim na onaj deo kišobrana koji je ostavljen u sirovom materijalu. Obično kad se postavljaju forme s kojima publika može da dođe u kontakt očekuje se da i ti oblici budu „friendly“. S bronzom je to lakše ali s varenim elementima je to teže izvesti. Vidim da je autor pokušavao i da je vareći matice investirao koncentraciju i vreme i to je najbolje izvedeni deo skulpture, a ostalo, nažalost, izgleda kao neka vrsta kolaža gde se ubacuju elementi poput kose, knjige koja nije srećno napravljena. U ovoj skulpturi postoji i to dvojstvo – jedan deo je urađen na jedan način, a svi ostali elementi kao da su aplicirani na to. To čitavu sliku rastače i čini je nestabilnom. To je najveća mana ovog spomenika i što su se u samom postupku negde izgubile proporcije – primećuje Radoš Antonijević.

Vajar Milorad Mića Stajčić kaže da spomenik nije video uživo već samo na fotografijama, da mu se dopada što se u njemu vidi ideja da se Raša Popov prikaže u skladu sa svojim veselim karakterom, ali da ima i primedbe.

– Skulpturu nažalost nisam imao priliku da vidim uživo već samo na fotografijama. Ono što mi se kod nje dopada jeste ideja autora da Rašu prikaže na način koji je u skladu sa njegovim veselim karakterom. Simpatične su mi te naočari, šešir i suncobran, pa i taj način izrade od žica koji je donekle neuobičajen za spomeničku skulpturu. A sad ono negativno: glava i šake mi deluju premalo, položaj nogu je nepravilan, način kako pada draperija trebalo je bolje rešiti. Opšti utisak mi je da autor ima potencijal ali da mu nedostaje osnovnog znanja iz anatomije, što za posledicu ima da skulptura deluje previše naivno i neadekvatna je za svrhu obeležja u javnom prostoru – smatra Stjačić.

Na portalu Gradnja.rs stoji da se se publika s radom Deheljana upoznala na Festivalu 9 i da je to dobro jer u svetu takav vid skulptura nije stran, dok ovaj „stil“ u našoj sredini gotovo da i nema svoje aktere.

„Tadašnji gradski urbanista Milutin Folić uvideo je da materijalizacija Borisovih likova podseća na dečiju igru uklapanja puzli, kockica ili drugih motoričkih elemenata, što je bilo dovoljno da umetnik Deheljan dobije poziv za rad na spomeniku Raši Popovu“, navodi Gradnja.rs. U istom tekstu Boris Deheljan je istakao kako izrada njegovih skluptura nije nimalo lak posao i da mu je utoliko više žao što školovani umetnici nipodaštavaju rad samoukih stvaralaca. Prema Deheljanovim rečima, za jednu skulpturu je potrebno „četiri do šest meseci posvećenosti i teškog fizičkog rada“.

„Materijal možda nije bronza, ali ima svoju cenu, pogotovo ako se za jednu skulpturu utroši preko 10.000 velikih matica koje dodatnim brušenjem daju željenu materijalizaciju. Naravno, tu su i drugi materijali poput eksera, šrafova i žice, kojima se formiraju drugi detalji koji likovima daju prepoznatljivu crtu“, objasnio je Deheljan za Gradnju rs.

Kao uzor za skulpturu Popova uzeta je fotografija na kojoj pesnik, nošen kišom i vetrom, šeta ulicama Beograda sa kišobranom u jednoj i knjigom u drugoj ruci… Inicijativu za uređenje platoa i njegovu posvetu Raši Popovu inicirali su stanovnici Ulice 27. marta, zato što je poznati pesnik najveći deo svog života proveo upravo u tom kraju Beograda.