Sprem’te se za cunami boljitka!

On nas godinama unazad tera da se smejemo i zamislimo nad apsurdom koji živimo, postavio je na pozorišne daske novu tragikomediju „Danas nam je divno dno“. U njoj Mićko LJubičić igra sedam, što izmišljenih, što stvarnih likova iz savremenog društvenog i estradno-političkog života.

Koliko Vam je teško da postavite apsurd na scenu, kada je realnost dovoljno apsurdna?

– Mislio sam da se to nikad ne može dogoditi, ali to naglašavanje apsurda još većim apsurdom je nešto što ovde polako ali sigurno postaje nemoguća misija. Ne zato što Voja (Žanetić) i ja, kao autori ovog našeg najnovijeg scenskog poduhvata pod nazivom „Danas nam je divno dno“, nemamo dovoljno mašte, ili što nam ponestaje inspiracije, nego zato što ovi koji predstavljaju našu realnost prevazilaze sami sebe i usput sve poznate zakone prirode u tom izmaštavanju sve novijih i sve luđih apsurda.

Ko je kriv za apsurd koji živimo, građani ili političari?

– Ne može se to baš tako jasno odvojiti, jer zli i nesposobni političari pričaju bajke sluđenim i mnogo puta izmanipulisanim građanima da bi ih ovi izabrali, a kada ih ovi – sluđeni i mnogo puta izmanipulisani građani – tako zle i nesposobne izaberu, posle im je (s. i m. p. i. građanima) đavo kriv što zli i nesposobni političari niti umeju, niti im pada na pamet da rade onako kako su pred izbore bajkovitim glasom pričali da će raditi. Dakle, krivica je obostrana, to jest podeljena. Do toga je došlo i zato što se tokom prethodnih četvrt veka održalo bezmalo više izbora nego što ima građana, koji su u dobroj meri upravo od tolikih i takvih izbora i sluđeni i izmanipulisani, pa su u takvom jednom hroničnom somnabulnom stanju češće birali svojim zaljubljivim srcem nego svojim umrtvljenim mozgom.

Da li je ljudima u Srbiji na dnu zaista divno, pa većina ne čini nikakav napor kako bi se od njega odlepila?

– Vrag bi ga znao da li im je divno, ili su naprosto otupeli. Ali sasvim je jasno da je jednom, ne baš ni tako malom delu ovog naroda, sasvim u redu ovako kako je, u svakom smislu: i politički i ekonomski i društveno i kulturno i civilizacijski. To je zato što su obrazovanje, opšta kultura, osnovne moralne vrednosti i objektivno informisanje već dugo na putu prema dnu, sa tendencijom da se odlučno nastavi dublje, a istovremeno ne postoji nikakav nagoveštaj želje, potrebe i plana da se to promeni na bolje, il na pliće, bar ne u skorije vreme. Nema one kritične količine energije koja bi tu promenu čak ni inicirala, a kamoli sistemski realizovala do kraja. Jer, od trenutka kad započnu kvalitetno planirane i osmišljene sistemske promene, sledi jedan žešće dug period da se u svim tim segmentima društva oseti neko bitnije pomeranje. Pomak bi bio i kada bismo bar usporili ovo srozavanje, da bi uopšte jednom mogao da usledi dugotrajan i bolan oporavak.

U „Lekovitom šouu“ građane ste lečili od normalnosti. Da li je to zaista neophodno da bi se živelo u Srbiji?

– Na svakom koraku se može videti da je tako. Dovoljno je živeti u Srbiji samo nekoliko meseci, pa da i onaj koji je dotad živeo na nekom sasvim drugačijem mestu shvati da je ovde sve na suprotnoj strani od logike i smisla. Ako je negde normalno da si obrazovan, stručan, vredan, da živiš od svog rada, da ne primaš i ne daješ mito, da si tolerantan prema drugima, da želiš da praviš porodicu i obezbediš svojoj deci pristojan život svojim poštenim radom, ubrzo postaneš svestan da ništa od toga u Srbiji ne važi. Ali zato važi sve suprotno od toga: obrazovanje je očajno i garantuje ti ništa, a kupovinom diploma se gomilaju po život opasni „stručnjaci“ u svim mogućim oblastima; vredan rad ne samo da nije garancija sigurnom i udobnom životu, nego je najčešće ozbiljna kočnica profesionalnom napredovanju, posebno kad si okružen lenjivcima i krivinašima, kojima samom svojom prisutnošću ideš na nerve; primanje i davanje mita je ovde ušlo u narodne običaje, u izreke koje čuješ na svakom ćošku: „red je…“, „valja se…“, „običaj je…“, „plati, ponudi, daj, da te ne tera maler…“. Sve te pojave, kao i mnoge druge, obradili smo u serijalu „Lekoviti šou“, i imam vrlo precizne podatke o tome koliko je to nešto promenilo u glavama onih ogrezlih u svemu tome, kojima je terapija bila najpotrebnija – ništa. Ali, ja i nisam tu da tako nešto ozbiljno menjam, to je posao države, čitavog društva. Ja mogu da ukažem, da osvestim, ako uopšte uspem da doprem tamo gde je to najpotrebnije.

Jeste li se pripremili za bolji život od prvog januara 2017?

– Naravno, pre svega psihički, ali i fizički. Jer treba biti snažan i spreman pa izdržati kad nas stigne i preplavi nas taj cunami boljitka. Sprem’te se, on dolazi odmah posle ponoćnog kolceta, kad onako znojavi od igranja, umazani karminom od čestitki za sreću i zdravlje u novoj godini i masnih ruku od najsočnijih delova tragično postradalog praseta, osetimo taj udarni talas boljeg života. Mada, znajući sebe sitničavog i sumnjičavog, verovatno neću baš istog momenta prepoznati i priznati koliko mi je bolje, koliko sam finansijski konsolidovaniji, koliko mi je BDP skočio, a procenat nezaposlenosti pao, koliko sam bezbedniji u saobraćaju, kod lekara, u blizini policajca, ili pred sudijom, koliko me država bolje štiti od bezakonja, mafije i od svega ružnog što je postojalo koliko do samo koji minut pre nove godine, a više ga nema ni u parcijalnim DNK tragovima…

Kako komentarišete vojničke dane premijera Vučića u Nišu?

– Mislim da je to bio državnički potez o kome će se dugo pričati po vojničkim kuloarima i spavaonama, kao i tokom dugih sati na požarstvu. Neki drugi misle da to nije bilo Niš drugo sem propao pokušaj Premijerovog uvođenja u red nekih od njegovih nedovoljno disciplinovanih vojnika. Ne znam. Ali pojavio se podatak koji nije proveren, ali je svejedno dirljiv, a to je da je Premijer, dok je bio na odsluženju vojske u Nišu, redovno dobijao pakete, što iz Brisela, što od MMF-a, što od Svetske banke. A svi znamo kakva je sreća za vojnika kad dobije paket od kuće, od svojih. I kažu da ne samo što sve to što je dobio nije konzumirao sam, već je naprotiv redovno okupljao oko sebe sve svoje klasiće i nesebično delio s njima te ukusne poslastice.

Razgovor vođen u piceriji Pomodoro