Nisam primetio da se nešto novo dešava, trenutna situacija je večno ponavljanje istog.
Na vlasti su danas veterani populizma i političkog nasilja u Srbiji i, mada se većina neće složiti sa mnom, oni su kao ličnosti nebitni, jer se tu radi o političkom konceptu koji ovde ima dugu tradiciju i veliku popularnost.
Dok se ovde ne shvati da nam siromaštvo i nasilje ne dolaze sa strane, već da su autentični domaći proizvod, nećemo imati budućnost – to za Danas primećuje Vladimir Nikolić, vizuelni umetnik.
Nikolić je u novembru ove godine trebalo da izloži svoj novi rad u MAXXI u muzeju u Rimu, na izložbi Bigger than Myself. Heroic Voices from ex Yugoslavia.
Međutim, otvaranje je odloženo za februar 2021. godine, zbog situacije sa kovidom 19 u Italiji, ali i taj datum uzima sa velikom rezervom. Rad koji je završio tokom 2019. biće izložen, možda, 2021. godine.
– Ovog leta je trebalo da snimam rad van Srbije za novu video-instalaciju koju pripremam već duže vreme, ali zbog nemogućnosti putovanja i to moram da odložim za sledeću godinu. Ima toga još, ali malo je neukusno da se žalim u situaciji u kojoj ima mnogo više onih na koje je pandemija ostavila mnogo gore posledice – smatra on.
* Da li imate u planu da postavite izložbu u Beogradu u skorije vreme?
– Nemam. Planiranje u ovom trenutku deluje kao gubljenje vremena. Za utehu, trenutno imam izložen rad u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, na izložbi „Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993-2019“.
* Vaš rad je i kritički angažovan, šta prevashodno kritikujete? Koje Vas nedaće u društvu najviše provociraju na kritički osvrt i zašto?
– U većini radova koji sadrže u sebi kritički stav bavio sam se institucionalnim okvirom u kojem se odigrava moja umetnička praksa. Zvuči komplikovano i dosadno, ali u suštini to znači da se bolesti društva prenose i u polje umetnosti, i uvek mi se činilo da je smislenije za umetnika da ih prepoznaje tamo gde se odvija njegova vlastita proizvodnja, da preispituje ulogu umetnika unutar sistema umetnosti. Takav stav ima svoju cenu jer često ne pretenduje na dijalog sa publikom, više funkcioniše na nivou akademske rasprave. Srećom, moj rad nije samo to, bilo je tu nečeg i za publiku.
* Od početka godine u Srbiji se svašta izdešavalo, od izbora, preko protesta, podrške umetnika i drugih branši medicinarima „Ujedinjenim protiv kovida“… Kako vidite trenutnu socijalno-političku situaciju u našoj zemlji?
– Nisam primetio da se nešto novo dešava, trenutna situacija je večno ponavljanje istog. U Srbiji često imamo kikotanje i busanje u grudi pred opasnošću koja se ne poznaje ili ne priznaje, iza kojeg sledi treskanje o zemlju, praćeno dramom, patetikom i gledanjem u nebo, a zatim se opamećivanje ogleda u pretvaranju hitnih i iznuđenih mera države u korupciju i težak populizam. Dugo sam verovao da je nacionalizam razorio srpsko društvo i državu, ali danas mi se čini da mi ustvari nismo dobacili do nacionalizma nikad. Nas uništavaju populizam i unutrašnje političko nasilje koje je duboko ukorenjeno u društvu. Na vlasti su danas veterani populizma i političkog nasilja u Srbiji i, mada se većina neće složiti sa mnom, oni su kao ličnosti nebitni, jer se tu radi o političkom konceptu koji ovde ima dugu tradiciju i veliku popularnost. U pitanju su politički organizovani kopači grobova, koji guraju prste u rane unesrećenih kako bi njihove jauke pretvorili u svoje privilegije, nekretnine, upravne odbore, mandate. To su političke snage koje svaku vrstu ljudskog stradanja, etnički sukob, građanski rat, poplavu, zemljotres, pandemiju, vide kao sredstvo akumulacije političkog kapitala. Kome se čini da preterujem, neka pogleda ponovo državni performans na mostu u Sremskoj Rači od pre neki dan. Jednostavno, pod naslednicima Miloševića i Šešelja, srpsko društvo ponovo gubi i ono malo stečenog kapaciteta za politički i društveni dijalog. To znači i da korektivi demokratskog društva kao što su peticije, protesti, otkrivanje afera i izbori ovde nemaju efekta jer nismo više politička zajednica, već primitivna zajednica u kojoj vlada zakon jačeg. Na kraju će vlast, pre ili kasnije, dobiti odgovor i na to pitanje, ali nesreća je u tome što većina ovde ne razume, uključujući i većinu elite, da nije problem u autokratskom vođi, već u kulturnom modelu koji ga iznova rađa i vraća, a koji niko osim Đinđića nije pokušao da menja. Dok se ovde ne shvati da nam siromaštvo i nasilje ne dolaze sa strane, već da su autentični domaći proizvod, nećemo imati budućnost.
* Na snazi je zabrana okupljanja velikog broja ljudi, zbog toga trpe pozorišta, festivali… a pored još nekih profesija, slobodni umetnici su najugroženiji. Kako komentarišete napore nadležnih da im izađu u susret?
– Koliko znam preko našeg udruženja, samostalnim umetnicima je isplaćena pomoć kao i drugim zaposlenima, ne vidim tu nešto za komentarisanje. Međutim, to je delatnost kojoj ne treba pandemija da bi bila ugrožena. Do sada nijedna vlast nije pokazala nameru da sistemski reši pitanje samostalnih umetnika. Ruku na srce, ni sami umetnici i udruženje nisu pokazali sposobnost da se izbore za bolje uslove svog rada. Udruženje likovnih umetnika se nalazilo u višedecenijskoj inerciji administrativnih poslova, ne otvarajući suštinska pitanja statusa umetnika i uslova njihovog rada. Međutim, nedavno je došlo do promene u udruženju, upravu su preuzeli novi ljudi, koji meni deluju spremnije da pokrenu pitanja statusa umetnika, koji pripadaju generaciji koja bolje razume promene do kojih je došlo u samoj umetnosti u poslednjih nekoliko decenija, naročito u načinu njene proizvodnje i izlaganja. Nemam iluzija da će ostvariti neki dijalog sa vlastima, jer sa njima dijalog nije moguć, ali se nadam da će uspeti da dočekaju promene na vlasti, pa i da zauzmu neki stav kao udruženje po tom pitanju. To bi bila vest.
* Kako vidite najavljeni spomenik Stefanu Nemanji?
– Ne znam zašto javnost govori o spomeniku Stefanu Nemanji? Pogledajte malo bolje, to uopšte nije on. To je veran portret naručioca spomenika. Da je to zaista spomenik Stefanu Nemanji, ne bi bio toliko nakaradan kao skulptura i u tako dubokom sukobu sa vremenom i prostorom kojem je namenjen.
* Da li su danas, prema Vašem mišljenju, umetnici adekvatno „naelektrisani“ u borbi za bolje sutra, s obzirom na to da se od umetnosti, kao i od rokenrola, očekuje da menja svet?
– Pa možda je u tome sve vreme problem, što ljudi očekuju od rokenrola i umetnosti da menjaju svet.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
