Srbija je prva postmoderna zemlja u istoriji Evrope

Najavljena kao „komad o žrtvama rata, koji govori o sudbini žena sa Kosova i Metohije u vihoru savremenih istorijskih vetrova“, u Gračanici je izazvala podeljena mišljenja, dok je u prestonici pozdravljena ovacijama.

– Ovaj komad smo Jelena Bogavac i ja napravili na osnovu samo jedne fraze iz Čehovljevog komada „Tri sestre“, a koja glasi za „Za Moskvu, za Moskvu“ – to je bekstvo iz provincije. Ja sam se onda setio da su, kad smo bežali sa Kosova u tornadima i dok su drugi plakali bežeći, skupljali slike svojih najmilijih, neke žene rekle: „Jao, konačno ću se dokopati Beograda“. Mi se u predstavi bavimo ovom pojedinačnom temom, kao metaforom, majkom poezije. To je velika, čudesna tema kojoj nismo odoleli, jer testamentarno govori o nacionalnom afterpartiju, gde je di-džej odavno završio i naplatio usluge. Ja sam svaki put tužan kad se govori o odlasku mladih intelektualaca iz Beograda, zato što su kod nas sa Kosova odlasci u talasima i mladi i stari, ne pita se ko odlazi – svi odlaze – kaže u razgovoru za Danas direktor NP Priština i reditelj predstave „Sestre 999“ Nenad Todorović, napominjući da je između Gračanice i Beograda komad igran još samo u Kruševcu i da mu predstoje gostovanja po Kosovu i Metohiji, kao i u inostranstvu.

*Zbog čega se bavite baš ženama koje su otišle, a ne i muškarcima?

– Muškarci su odustali. Kako takve da ih žene obožavaju? Ostale su same sa srpskim medijima, koji su im urlali da na Kosovu nema života. Ja inače imam bend koji se zove Ko smeta i imamo pesmu koja je direktan motiv za ovaj komad – u njoj se kaže: „Tvoju bi babu do glave šišali, a Ti se s njime kurčiš po Prištini“. Ali, nismo mi šišali žene koje su se udavale za okupacione vojnike, nego su to prvi Danci izmislili nakon Drugog svetskog rata, pa je onda to postalo evropska moda.

* Na dan vašeg gostovanja u zgradi preko puta NP, u Domu VS otvorena izložba „Srpkinja – heroina“ o ženama koje su tokom Prvog svetskog rata iznele teret ratnih razaranja, a da nisu bile na frontu kao dobrovoljni borci i bolničarke. Šta se dogodilo sa Srpkinjama za nekoliko generacija, ako su od heroina danas postale sve ono što vidimo u „Sestrama 999“ – sponzoruše i šta još sve ne?

– Ko kaže da žene iz našeg komada nisu heroine? NJih je rat i poraz Srbije na Kosovu naterao da odu u beli svet. Danas, eno ih, u Gračanici, Đakovici, Prizrenu igraju predstave i bez pardona pred svojim Kosovcima ogoljavaju najdublje istine o sebi i svojim porazima. Duboko sam ponosan na naše pozorište koje sa velikom ljubavlju i oštrinom priča o onome što nam se događa. I to je odvajkada funkcija pozorišta. Da postavlja pitanja publici koje se to tiče. Ono što smo želeli da kažemo jeste da je sve suštinski duboko inkorporirano u trivijalizaciju. To je trivijalizacija našeg društva u sudaru sa ozbiljnim nacionalnim problemima, sa egzodusom sa Kosova, jer smo doživeli to da ne možemo da podnesemo teror svakodnevice, za koji nam se čini da je samo nad nama i da samo nas pritiska, a ne i ostale nacije koji kao i mi žive u lošim društvenim okolnostima. Znate li i jedno društvo, čiji intelektualci ne priznaju da živi unutar patološke socijalne ravni? Elem, pokušali smo da kažemo da društvo kad se raspada, raspada se u svakom svom molekulu. Naravno, uz svu fantastičnu međunarodnu demagogiju o divnom zajedničkom životu, za koji svi znamo da ne postoji, samo nas se ne tiče, daleko je Kosovo, kako, dragi moji, mislite da ćemo uopšte preživeti. Ove žene koje se razilaze sa Kosova po Abu Dabiju, Americi, Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji…, one nisu baza nego konačan dokaz naše prošlosti. Srbija je prva postmoderna zemlja u istoriji Evrope – improvizuje svoj nacionalni interes, najveći delovi njenih elita ne podnose sopstveni narod dok sanjaju poziv iz Prištine na dajštadaš seminar.

* Kako to da je u Beogradu predstava doživela ovacije kod publike koja je gledala sebe na sceni, dok je u Gračanici bilo oprečnih reagovanja – neki misle da je ovo degradacija žena, a sporno je i to kako je prikazano sveštenstvo SPC?

– Nije bilo oprečnih reagovanja, samo je dvojici-trojici zasmetala beskompromisnost kojom smo se obrušili na sebe same. Osim songova i govorene poezije, sve ostalo je tekst iz ispovesti naših glumica. A njihove ispovesti nisu želele da prospu pred naše noge da bi se degradirale, nego zato što ih je rat, mržnja i poraz postavio u poziciju degradiranih. Sveštenstvo SPC nismo prikazivali, nego smo model oca izmestili u ispovednika koji je nekonvencionalan, kakav možete da sretnete u ratu, a koji na kraju jedini ima snagu da braneći bogomolju spasi i nju i svoju dušu. S druge strane, kada je umetničko delo kompleksno, i dalje nije do kraja dostupno svima koji imaju novca da plate kartu. To je normalno, jer mi dole živimo u nekoj vrsti permanentnog ratnog stanja, ali moramo da shvatimo da umetnici nisu nacionalni radnici. Umetnici su individualci koji razmišljaju o istini. Nacionalni rad podrazumeva nacionalnu istinu koja se isključivo bazira na tome da treba da se opstane, a to znači i da se svašta prećuti. Da je umetnike zanimala egzistencija, ne bi počeli da primaju platu tek posle 2.000 godina bavljenja pozorištem. Dakle, nas ne zanima nacionalni rad. Ja ovo pozorište vodim duže od deset godina. Da sam u jednom trenutku lagao, mislim da ono ne bi opstalo ni sekunda.

* Kad se govori o ženama žrtvama rata na KiM kosovski Albanci u prvi plan ističu priču o silovanim Albankama, koje su Srbi napastvovali, dok se u ovoj predstavi tema svodi na Srpkinje koje žele da pobegnu sa KiM po svaku cenu? Da li su one i na neki drugi način bile žrtve?

– Kada biste imali uvid u brojke, znali biste da je broj Albanki koje su na mesečnom nivou silovali samo njihovi muževi, shvatili biste da srpska spadaju u nanopromil. Ali, ne pripadam tom nakupačkom etičkom kodu koji tuđe tragedije preprodaje na pijaci nacionalne borbe. O žrtvama rata Srbi na KiM, moje pozorište, pričamo svaki prokleti dan. Mene kao umetnika ne zanima da se bavim samo jednom temom, jer me država direktno plaća, ili bi trebalo, da smišljam i provociram teme koje nismo istraživali. Ovde postoji tragedija raspada jedne kuće, a kad imate pa izgubite kuću, onda vam ceo svet postane kuća. Kosovci su sila sveta, zato što su silovani nestankom kuće. O tome mi govorimo, a suština je da civilizacija opstaje samo zato što je žena dovoljno snažna da preživi. Muškarac je opstao samo zato što je žena bila jaka. Zato su sve te žene heroine. One su same ispričale svoje ispovesti na osnovu kojih je napravljena predstava. Te žene su prošle pakao i mada sada mogu da zaliče na žene koje nemaju etičku vertikalu, one su za nas metafora snage čoveka koji ne prestaje da živi kada mu naciju osude na dekapitaciju.

Živim u aparthejdu, nemam problem kad vređaju papu

* Šta mislite o „slučaju“ Olivera Frljića u Poljskoj i Hrvatskoj i da li on otvara pitanje granica umetničke slobode i poštovanja verskih osećanja?

– Neka cveta hiljadu cvetova. Političko pozorište nije proizvod našeg veka, Eshil bi se smejao našoj ignorantskoj nadmenosti. Ali, pozorište je i nešto više od aktivnog gađenja nad sopstvenim nedostacima. Ali, ko bi me čuo sada u ovoj buci? Uglavnom bude da je demonstrativna politizacija pozorišta u suštini estradizacija, zato što tu uvek imam intimni osećaj da pati, jer ne može da dosegne do drugog Dnevnika. S druge strane, ja kao duboko hristijanizovan čovek kroz čitav niz generacija koje stoje iza moje etike, ne vidim problem u tome što je neko izvršio felacio nad papinim kipom, ja se bojim ima li nečega iza provokacije. Ali, ne znam zašto pozorište pokušava da se takmiči sa Šarli ebdo i, ako sutra deset suludih fanatika upadne i pobije četiri glumca, ja ću to osuditi, ali se bojim da ću reći da nisu poginuli predstavljajući značajne umetničke vrednosti, već zato što su povredili nečija osećanja. Takvu smrt nijednom umetniku ne bih poželeo. S druge strane, na Kosovu ljudi žive u aparthejd društvu i nemam nikakav problem kad vređaju Papu, zato što mene svakodnevno povređuju način na koji živim na jednom malom evropskom fašističkom parčetu ove „obe“ budalaste zemlje. Kad živite u aparhejd društvu jako vam je nezgodno da se bavite pojedinačnim slučajevima, gde jedan individualac gradi strukturu otpora prema autokratiji, diktaturi, religijskom fanatizmu i ne znam čemu. Mi „dole“ živimo u društvu u kome moramo dobro da razmislimo gde da na potezu Gračanica – Priština kupimo nove patike za dete, jer se bojimo na koji će način to dete biti tretirano kad uđemo u prodavnicu kod trgovca. Dakle, čitav mehanizam ovog našeg postcivilizacijskog društva je izmenjen. Kad jedan Daut Haradinaj kaže „Ako Ramuš bude prebačen u Srbiju, Srba na Kosovu biti neće“ – on direktno poziva na genocid, po svim standardima i zakonima. Ali, niko ne izgovara reč genocid, nego svi kažu etničko čišćenje. I ne samo da kompletan albanski NVO sektor, nego ni celo društvo na Kosovu nije osudilo taj njegov poziv na genocid. Nema ni jednog albanskog intelektualca – nema pisca, reditelja, koji je to osudio. Glumce razumem, oni žive od naklonosti neprosvećenog naroda.