Srdan Golubović: Đorđe sada ima kuću

Film je nastao na osnovu istinite priče o Đorđu Joksimoviću, potpuno omalovaženom čoveku, kome su zbog siromaštva oduzeta deca. On pešačenjem od 140 km pokašava da pokaže da mu je stalo do njih i da na neki način vrati svoje ljudsko dostojanstvo. Glavnu ulogu u filmu igra Goran Bogdan koji je zbog nje morao da smrša skoro 20 kilograma, ali i da svoj lik tumači iz moda naturščika iako je školovan glumac.

*Poslednji podaci o Đorđu Joksimoviću, čija sudbina vas je i podstakla za pravljenje ovog filma, nažalost, govore o tome da on i posle četiri godine nije uspeo da vrati svoju decu. Kakvu to nadu daje borcu protiv sistema?

To što se Đorđu Joksimoviću dogodilo i što mu se dešava je životna istina i tragična priča. Ona duboko govori o tome koliko je ovo društvo postalo koruptivno i takvo da sudbina porodice zavisi od jednog lokalnog moćnika. Takvih priča po medijima ima svaki dan. Nažalost, Đorđe još uvek nije svoju priču razrešio i deca još uvek nisu kod njega, a poznajući okolnosti u kojima živimo ko zna kada će to desiti.

*U pozadini priče je birokratska mašinerija koja na svakom koraku melje pojedinca, u ovom slučaju Đorđa Joksimovića. Da li on danas ima uslove da deca budu kod njega i šta ste sve saznali o njegovom slučaju baveći se njegovim problemom i svojim filmom?

Đorđe ima danas i posao i kuću i po nekim, hajde da kažemo, standardima, ima sve uslove da deca budu kod njega. Međutim, Centar za socijalni rad u Kragujevcu i sud ne misle tako. E sad, u celoj toj njegovoj situaciji postoji veliki broj stvari koje su nelogične. Recimo, Đorđe je za svoje troje dece dobijao socijalnu pomoć od 16.000 dinara a hranitelji za to troje dece dobijaju oko 100.000 dinara. Imam utisak da su se u ustrojstvu tog sistema spojile britanska birokratija i otomanska korupcija. U toj otomanskoj korupciji se pojavljuje sindrom svemoćnog direktora centra ili gradonačelnika nekog malog grada, lokalnih moćnika koji su van kontrole, čak i partija iz kojih dolaze. I to je u stvari slika Srbije danas. Sa druge strane, ja sam Đorđevu priču uzeo kao početnu situaciju.

*Zašto niste želeli da napravite film, ako se tako može reći, doslovno po istinitom događaju?

Zato što verujem da kada se film radi po istinitom događaju, on ne sme da ostane samo na tome šta se zaista dogodilo. Sam život je toliko jači od bilo kakve umetničke istine da to ne može ni da se meri. Sa druge strane, kada se radi po nekoj istinitoj priči i istinitom junaku a pronađe se način da taj film postane o nečem drugom tada se stvara neka vrsta poetske istine. Ja sam se trudio da ovaj film krene kao kafkijanska priča o birokratsko-koruptivnom sistemu, a da se onda kroz to putovanje pretvori u jednu sizifovsku, bajkoliku priču čoveka osuđenog na preživljavanje. On na to svoje putovanje kreće intuitivno. Ne iz protesta, nego iz ličnog dubokog osećanja da je to jedino ispravno što radi u životu.

*Više puta ste govoreći da Đorđu Joksimoviću kazali da on na svoje putovanje kreće intuitivno. Utisak je da vam je to njegovo instinktivno delovanje važno. Zašto, mislite li da je današnji svet opterećen preteranim racionalizacijama?

Ako jedan čovek izgubi posao i svoju decu zbog siromaštva, ja ne bih mogao da tu priču postavim kao film u kome se on bori protiv sistema i hoće da ga promeni. Jer u to ne verujem. Ti obični ljudi su osuđeni da se bore za osnovne stvari i to su instinkti. A mislim da su racionalne odluke ono što je postalo definicija ovog društva. NJih donose i bogati i siromašni. Bogati da bi bili što bogatiji, a siromašni da ne bi izgubili i to malo što imaju. Hteo sam junaka koji nema tu vrstu kalkulacije. Zato on ne ide glavom kroz zid, nego kao da je nevidljiv prolazi kroz isto tako nevidljivi zid zato što je njegova energija iskrena, istinita i drugačija. To mi je bilo zanimljivo i time sam hteo da se bavim. Kada se čovek oslobodi svih racionalnih razmišljanja koja su, u stvari, logična kalkulisanja unutar naših života, on nekako dođe do svog osećanja šta je ispravno a šta nije, dođe do neke svoje emotivne istine.

*Slažete li se sa tim da ima nečeg pomalo bezobraznog i intruderskog u tome kada se pravi priča po istinitom događaju? Kako ste se vi nosili sa tim, kako je izgledao vaš susret s Đorđem Joksimovićem?

Ja se plašim zloupotrebe tih ljudi i zaista se trudim da se to ne dogodi. Jer oni imaju svoju muku i i bol i ako film ne može da im pomogne u tome onda svakako nema pravo da im odmogne.

Kada sam pročitao priču o Đorđu Joksimoviću odmah sam imao osećaj da u njoj ima nešto strašno filmično, podestila me je na „Pariz Teksas“. Jer film i jeste sled slika koje nas vode ka nekoj emociji i katarzi. E sad, ti prvi susreti sa ljudima čije su sudbine meni kao reditelju interesantne su nezgodni. Moje su namere najbolje, ali uvek postoji bojazan da je moja želja da snimim film o tom čoveku podsećanje na ono što jeste njegov život. To je uvek delikatno i jeste jedna vrsta zloupotrebe i manipulisanja, ali mi se čini da kada te jake životne priče dobiju svoj filmsku oblik to apsolutno ne može da šteti. Naprotiv, mislim da može da pomogne. Ista je stvar bila sa „Krugovima“. Ako je taj film makar malo doprineo da što više ljudi čuje za priču o Srđanu Aleksiću, onda on ima svoju dobru stranu.

*Budi li nadu pomoć koju su „obični“ ljudi pružili Đorđu Joksimoviću da ipak ne živimo u potpunom glibu?

Ta priča sa njegovom kućom je zanimljiva. LJudi iz celog sveta su mu slali pomoć i pomogli da renovira kuću. To je koštalo više od 12.000 evra. Ali kako to nije bila Đorđeva kuća, nego ju je on iznajmljivao od nekih ljudi iz Kragujevca, kad je kuća obnovljena vlasnici su podigli rentu. Ona je iznosila oko 250 evra koje Đorđe nikako nije mogao da plati. Tako da priča o dobroti i solidarnosti nažalost uvek ima i svoju drugu stranu. Na kraju Đorđe je izašao iz te kuće i snalazio se po raznim mestima. Sada ima kuću na svoje ime i to je veoma važno u procesu vraćanja dece.

*Da li su to bile primedbe Centra za socijalni rad?

Da, govorili su mu – „nemaš posao, nemaš kuću na svoje ime„. Đorđe sad to sve ima ali mu oni i dalje ne daju decu. Kad bismo išli tom logikom, koliko ima ljudi u Srbiji kojima treba da se oduzmu deca? Tako da je sve to zajedno dosta čudan prostor.

*Rekli ste da je ovaj, kao i vaš prvi film „Apsolutnih sto“, hrabar i beskompromisan. Znači li to da ste u onim između bili obazriviji, šta ste hteli da kažete, šta podrazumeva ta beskopromisnost „Oca“?

Prvi film je uvek prvi i u njega uneseš sve što si hteo. On nema kalkulacije, praviš film onako kako misliš i osećaš. Mislim da je „Otac“ beskompromisniji u odnosu na „Klopku“ i „Krugove“ u tom smislu da sam imao potrebu da to bude ogoljen, oštar film i da, baveći se njegovom temom, idem do kraja. Da ne potcenjujem gledaoce, da im ne objašnjavam sve jer oni mnogo više razumeju nego što mi reditelji mislimo. Tako da je ovaj film u dramskoj strukturi dosta ogoljen, jednostavan, ima jako malo dijaloga i kroz takav pristup sam želeo da dobijem surovost. U tom smislu je ovaj film beskompromisan. Zato što se nisam obazirao ni na narativne, ni na rediteljske konvencije kojima sam bio opterećen u prethodnim filmovima. Uveren sam bio da cela stvar treba da bude autentična pa šta bude.

*Istorijat ovog filma vezan je i za Nebojšu Glogovca koji je trebalo da tumači glavni lik.

Kad je Nebojša saznao da je bolestan sedeli smo baš ovde u kancelariji i to je bilo mesec dana pred početak snimanja. Mi smo bili već uveliko u pripremama i razgovorima, on je već išao na neke dijete… Kad se sve to dogodilo i kad je Nebojša umro, insistirao sam kod producenata da odložimo snimanje za šest meseci jer nisam želeo da nađem nekoga ko će da uđe u njegove cipele ili da bude njegova zamena. Smatrao sam da to nije pošteno ni prema tom čoveku, a mislim da je to nešto što ni Nebojša ne bi voleo. I zato sam krenuo ponovo da radim kasting.

*Na kastingu ste izabrali Gorana Bogdana.

Sa Gogom sam odlučio da promenim čitavu postavku lika. Taj čovek je trebalo da bude kao i Đorđe Joksimović blizu 50 , a onda sam odlučio da bude u četrdsetim. Pomalo sam promenio i njegove životne okolnosti, da je kao jako mlad čovek dobio decu i to je donelo novi kvalitet. Film je interesantna stvar zato što sa različitim glumcima isti scenario postaje neki drugačiji film.

*Da li je Bogdan svojom glumačkom igrom na neki način uticao na režiju filma i kako su izgledale njegove pripreme za ulogu?

Bio je samo jedan uslov – da Goga mora da smrša nekih 15, 20 kila, što je on i uradio. Nas dvojica smo mesecima svaki dan imali probe, po pet, šest sati pričali o scenariju, analizirali ga, pričali o njegovom liku, prolazili kroz scene i, u stvari, pravili emotivnu mapu glavnog junaka – šta on u svakoj sceni oseća, šta je ono što se ne vidi u filmu a negde je duboko u njemu. Goga je u svemu tome mnogo pomogao svojom jednostavnošću ali najviše nam je od pomoći bio dečak – izbor njegovog sina. Kada je došao mali Muharem Hamzić i kad smo s njim napravili probu, Goga mi je rekao: „Znaš šta, shvatio sam sad. On nam je ključ za ceo film.„ Pitao sam ga kako to misli, a on mi je odgovorio da ta jednostavnost, svedenost kojom dečak igra, njegovo skrivanje emocija, jeste način kako i on sam treba da pravi lik. Muharem je iz Priboja, gde se i dešava radnja, i bilo mi je jako važno da deca u filmu budu naturščici, da nisu pohađali dramske sekcije, da ne znaju ništa o tome šta je gluma, da prosto budu to što jesu.

*Ta nepatvorenost koju nose naturščici zna da bude jako težak zadatak pa čak i neostvariv za školovanog glumca. Već ste u jednom intervjuu rekli da ste Bogdana hteli da dovedete na nivo naturščika, pa da onda on iz tog moda dalje razvija lik.

Ima tu dve stvari. Prva je bila da mora da smrša i bude autentičan u svom izgledu a druga isto tako važna stvar jeste da sam imao želju, a to sam i rekao Gogi, da on sa tim ogromnim gubitkom težine, izgubi osećaj vlastitog tela, da se u njemu oseća kao stranac. Verovao sam da će mu to pomoći i to se pokazalo tačnim. Bilo mi je važno i da igra kao naturščik, a to je najteže. Nije to nešto što glumci ne žele. Naprotiv, žele jer je to istina, ali je to teško. Mislim da je najveći zadatak ovog filma bio da verujemo glavnom junaku.

*Postoje li neke scene koje su bile posebno izazovne za snimanje?

Ovde nije bilo teško kako nešto produkciono da se snimi nego da se dočaraju lomovi i transformacije junaka. Snimanje je bilo naporno utoliko što je ono bilo iscrpljujuće za Gorana i u fizičkom i u psihičkom smislu. On je praktično u svakom kadru osim prve scene. Meni je od početka bilo jasno da moram da budem fokusiran samo na njega i on na mene kao reditelja i da nas dvojica pravimo tu neku našu malu zaveru protiv sveta, da kroz nju dođemo do nečeg što je pokušaj dubokog ulaska u intimni svet junaka.

*Na ovogodišnjem izdanju Festivala autorskog filma bio je program posvećen vašem ocu, reditelju Predragu Goluboviću. Kako gledate na njegove filmove sa ove vremenske distance, pronalazite li nešto novo u njima?

Ovaj film je praktično posvećen mom ocu i njegovim kratkim igranim filmovima. Nisam hteo da pišem tu posvetu na špici jer mislim da je to negde lična stvar, ali cela jedna sekvenca na kraju je apsolutno omaž njegovim kratkim filmovima. I kada sam pričao da se u ovom filmu jako malo govori, mislio sam na te kratke filmove mog oca koji su potpuno bez reči. Negde od početka, kad sam razmišljao o ovom filmu, išao sam ka tome da spojim dve stvari – s jedne strane priču koja mi zanimljiva, intrigantna, kao i njen junak koji nije iz sveta kojem ja pripadam, a, sa druge strane, bilo mi je važno da pronađem neki svoj nevidljivi lični impuls. Našao sam ga u omažu ocu, poetici njegovih filmovima. Dok sam završavao fakultet ja sam se strašno trudio da pobegnem od tog njegovog uticaja što je normalno, ali sad, nekako, što sam stariji, tome se sve više vraćam. Zato se na kraju i ovaj film zove „Otac„. LJudi koji znaju filmove mog oca prepoznaće na kraju filma jedan vrlo direktan citat koji referiše na njegove kratke filmove.

*Goran Bogdan kaže kako u filmu ima mnogo citata. Da li biste s čitaocima Danasa podelili još neki koji smatrate važnim za priču “Oca”?

Postoji mali omaž, to jest citat o putopisu Vernera Hercoga „O hodanju po ledu“. Naime, Hercog je 1974. saznao da njegova bliska prijateljica, filmska kritičarka Lote Ajzner ima rak i da umire. Hercog je tada krenuo peške iz Minhena gde je živeo do Pariza gde je bila Lote Ajzner. Na put je krenuo u januaru. Tri nedelje je pešačio kroz zimu i mećavu i za to vreme pisao taj dnevnik koji je nazvan „O hodanju po ledu“. Kada sam sklopio celu priču filma, moj kolega Vlada Perišić mi je preporučio tu knjigu. Našao sam englesko izdanje i pročitao je. Bilo mi je fascinatno da jedan takav čovek, tad veliki reditelj, napravi takav poduhvat. Taj dnevnik je jako uzbudljiv. Na kraju sam našao jednu scenu sa zecom koju sam stavio u film i ona je direktan citat situacije iz putopisa Vernera Hercoga. A glavna stvar je da je Lote Hajzner živela još devet godina. Hercog je na to putovanje krenuo upravo sa tom idejom – da joj produži život.