Srdan Golubović: Živimo vreme melanholije

Tada smo živeli u potpunoj izolaciji i festival je, zaista, nastao kao prozor u svet i jedna od retkih manifestacija i događaja koji su u stvari Beograd činili još uvek živim – kaže Srdan Golubović, reditelj i predsednik Saveta FAF, zamoljen da prokomentariše i uporedi društveni trenutak u kome je nastao Festival autorskog filma sa društvom danas, u kojem ova manifestacija puni 25 godina. On skreće pažnju da je zanimljivo što je FAF u startu postao omiljena filmska smotra.

– Festival autorskog filma je sa svojim prvim izdanjem praktično dobio kultni status jer okolnosti u kojima je nastao su ga, u stvari, na neki način takvim napravile. Danas je situacija potpuno drugačija u poređenju sa vremenom u kojem je nastao festival, koje je bilo vreme mraka i s druge strane vreme bunta koga je bilo na sve strane. Sada je nastupio period u kojem je odlika našeg društva ali i celog sveta – vreme melanholije, vreme u kome su se ljudi navikli na potlačenu poziciju i vreme u kome je korporativni kapitalizam doveo do toga da su ljudi praktično ucenjeni poslom, kreditima, okolnostima u kojima žive. Danas globalno, a pogotovo mi ovde, živimo u društvu melanholičnih i umornih ljudi koji imaju sve manje potreba, mogućnosti i hrabrosti da menjaju svet oko sebe – konstatuje Golubović za Danas.

* U vašem tekstu u ovogodišnjem žurnalu FAF, kažete da je danas mnogo teže napraviti autorski film. Koliko je politička korektnost anestezirala punoću kreativnog izraza autora, da li neke druge umetnosti lakše prelaze tu vrstu ograničenja?

– Smatram da je kultura u Evropi, posebno pre nekih 25 godina dobila jedan model finansiranja kulture i umetnosti koji je bio jako pozitivan jer je kulturu evropskih zemalja štitio od amerikanizacije i od nečega što se tada zvalo američki kulturni imperijalizam. To znači da su određena sredstva umetnici dobijali da tržište ne bi bilo jedino koje određuje kulturnu scenu. Nažalost, danas se to pretvorilo u jednu birokratsku mašinu, koja se negde stalno zalaže i govori da traga za novim imenima i za hrabrim drskim, drugačijim glasovima, a u stvari, upravo birokratija i politička korektnost, sputavaju ovaj način finansiranja. Zato mislim da danas hrabrosti u filmu ima manje. Čini mi se da tog bunta u umetnosti i prave umetničke pobune kakva je postojala krajem 1960-ih i krajem 1970-ih godina nema. Ali, to se uklapa u opštu sliku sveta u kojem, kao što sam već rekao, mnogo manje ljudi ima potrebu da se buni.

* Koji filmski autor prema vašem mišljenju je najhrabrije prelazio okvire političke korektnosti?

– Svakako u našim okolnostima je to Dušan Makavejev, a u svetskim je to Žan Lik Godar. Makavejev je na svaki način pokušavao da izvrne, izokrene i obesmisli svaku vrstu tabua i svaku vrstu umetničkog i ideološkog klišea. Sa druge strane, on se zaista trudio da se igra i da svoju maštu prilagodi nesputanosti filmskog jezika, a s druge strane negovao je i nesputanost svojih političkih ideja. Isto mislim i za Godara, koji je u istoriji filma to najverovatnije najradikalnije činio. Za mene je borba protiv političke korektnosti u umetnosti upravo to što su ova dvojica autora radila. To je ideološka ideja, da uvek mora da bude levlje od svega što je levo. Što se tiče borbe protiv političke korektnosti, kod ljudi koji su desnica, a bave se stvaralaštvom, ja to ne vidim kao istinsku borbu. Ja to vidim kao lagani odlazak ka fašizmu. Tako da politička korektnost danas jeste jedna od velikih smetnji slobodi i umetničkog izražavanja. Jer za mene je sloboda rušenje umetničkih i estetskih barijera, ali pre svega ideoloških.

* Na ovogodišnjem FAF biće prikazani kratki filmovi Dušana Makavejeva, a i vizual festivala je takođe posvećen ovom autoru. Koji njegov film prema vašem mišljenju najviše referiše na današnji trenutak i zašto?

– U tom smislu za mene su dva njegova filma najznačajnija – LJubavni slučaj ili tragedija službenice PTT i Sweet movie. Slučaj smatram najintimnijim ostvarenjem ali i filmom koji najviše referiše na aktuelan trenutak zato što ovo ostvarenje ide iz ideje čitanja sveta Crnog talasa koji je, u stvari, iz podruma imao potpuno specifičnu umetničku dimenziju koju je imao Dušan Makavejev. S druge strane, kad govorimo o nečemu što danas, nažalost, nedostaje to je film Sveet movie, ostvarenje bezgranične hrabrosti i slobode kakvih danas nema.

* Od ovog izdanja FAF dodeljivaće se nagrada za najbolji scenario, koja će nositi ime Gordana Mihića. Koje njegove filmske priče smatrate ključnim za razvoj jugoslovenske kinematografije?

– Gordan Mihić jedan je od najvećih autora sa ovih prostora zato što je on učestvovao u stvaranju više umetničkih pravaca i njegovo delovanje nije bilo vezano samo za jedno vreme. On je nastao u doba Crnog talasa i bio jedan od njegovihključnih ljudi i, lično, najviše volim tu njegovu fazu i saradnju sa Živojinom Pavlovićem u filmovima Buđenja pacova i Kad budem mrtav i beo, ali i u filmovima koje je radio sa LJubišom Kozomorom. Odjek toga što je tada stvarao nalazi se i u nekim ranim Paskaljevićevim filmovima i onim što je radio 1980-ih i 1990-ih godina sa Emirom Kusturicom, Darkom Bajićem i drugim autorima. Za Mihića je važno reći da je on bio veoma skroman čovek, koji nikad nije sebe isticao, a pošto smo mi društvo opterećeno sobom, tek sada, kad Mihića nema vidimo koliko je on značajan i koliko je njegovo mesto važno u istoriji filma.