Srđan Dinčić: Politička korektnost ne može da ubije humor, on uvek nađe svoj put

Svi znamo za ono standardno zaustavljanje poznatih na ulici običnog naroda, pogotovo glumaca uz ono klasično – „‘ajde glumac reci nešto smešno“. Međutim kod komičara je to izgleda malo drugačije.

„LJudi mi ne prilaze sa idejom – komičar kaži nešto smešano, nego oni žele meni da ispričaju, da se pokažu kako su duhoviti, sa sve onim standardnim – ‘evo ti, pa tri iskoristi nekad u nekoj emisiji’. Naravno, gotovo nikad ne može da se iskoristi. Jednom mi je jedna gospođa prišla i rekla -‘moj muž se bavi pčelarstvom, i jednom mu je bila probušena ona kapa i ušlo je 10 pčela i sve su ga izujedale.“ I ja pitam šta je bilo tako smešno, a ona mi kaže ‘joj da si video kako je bio natečen sav, baš je bio smešan’. Uglavnom mi ljudi prilaze i pričaju mi viceve, i to mi bude simpatično, verovatno su komičari toliko puta pričali da im smeta što im ljudi prilaze da su eventualno prestali.“

Za svoj posao kaže da još uvek uživa u njemu kao i da se ne oseća tako, prestao bi da se bavi time jer nije neki pregalački tip sklon mukotrpnom radu.

„Kad siđem sa pozornice ili kad se ugase svetla emisije, ja sam potpuno isti, tako da humor nije moje opredeljenje zbog posla, nego način na koji živim. Idem i lupetam mimo emisije I mimo bine. Bilo bi krajnje neodgovorno od mene da sedim i kukam kako radim težak posao, dok neko zaista radi težak i mukotrpan posao.“

Humor ume da bude dosta nezgodna stvar, pogotovo kad se hoda po ivici žileta i pričaju stvari koje će neko smatrati uvredljivim.

„Dosta se pomerio prag šta sme da se kaže i u tome je dosta doprinela emisija ‘Veče sa Ivanom Ivanovićem’, možda će zvučati neskromno, ali jednostavno je tako. Što se tiče humora samog, ljude sa humorom ne treba prosto navikavati na humor, oni koji ga imaju oni ga prihvataju, oni koji ga nemaju neće ga prihvatiti nikad. Tako da, ono što je bilo pipavo za neke razne grupacije, verske ili zagrižene fanove Novaka Đokovića, to se neće promeniti nikad. Oni nikad neće razumeti šalu na temu koja njih dotiče“, a onda se i dotakao političke konkretnosti koja se uvek suprotstavlja kao veliki protivnik modernoj vrsti humora.

„Ubeđen sam da politička korektnost ne može da ubije humor, on uvek nađe svoj put. On je kao voda i ako imaš jednu pukotinu na krovu, ona će da izbije i pokaže vlagu. Tako da Stendap komičari na zapadu, što im više plasiraju priču o korektnosti, to oni imaju više materijala upravo u političkoj korektnosti. Humor će pobediti, i nemoguće mu je dati neke okvire, šablone i zabrane“.

Iako se stendapom i on a i njegove kolege, bave već duže vreme, ljudi i dalje povezuju njihov rad sa onim što su radili LJuba Moljac ili Minimaks na ovim prostorima, mnogo pre nego što je termin stand up zaživeo kod nas.

„Pošteno je reći da su LJuba Moljac i Minimaks preteča stendapa, ali to nije stendap komedija, jer oni nisu pričali isključivo svoje tekstove. Najbliži stendapu je bio Balašević, ali njemu to nije bilo primarno. LJudi su ipak kupovali kartu da ga čuju kako peva ‘Lepu protinu kći“, ovo je bio samo bonus koji on da publici. I ako mu ne krene fora, on lepo zapeva ‘još sam bio sasvim mlad“ i dok dođu svatovi po nju ljudi su i zaboravili šta je on pričao nesmešnu foru. A ja ako ispričam nesmešnu foru, ja posle nje imam još 17 minuta istih takvih. Iako je sve što su oni radili za svako poštovanje i siguran sam da niko od kolega koji se bave stendap nema problema sa tim i da svi priznajemo da su oni ti pokretači svega onoga čime se mi bavimo.“

Kako kaže njega lično izluđuju klasifikacije na dobar i loš humor, humor za pametne i ne toliko pametne.

„Ja humor delim na meni je smešno i meni nije smešno. Da li je nešto smešno je toliko subjektivna stvari da nema veze sa obrazovanjem ili opštom informisanošću. Ja na primer ne volim imitacije i parodije pa nikad mi nije palo na pamet da to nazovem nižim oblikom humora. Samo nije moja šoljica čaja što bi rekli Englezi i to je to. “

Mnogi ga se ipak sećaju, pre komičarskog zaleta i karijere, kao učesnika Survivora. Naravno da kao iskusnog takmičara, pitali smo ga šta misli o novom izdanju ovog programa

„Ja zaista volim Survivor kao televizijski format i ne samo što sam učestvovao. Gledao sam sa ćerkicom ovaj novi, koji je drastično drugačiji od onog u kom sam ja bio. Više je usmeren na igre u poligonu, i to mi je bilo malo dosadnjikavo, ali moja ćerkica i njeni drugari su bili oduševljeni i njima je izgledalo kao ‘Igre bez granica’ u šumi. Naravno oni nemaju pojma šta su ‘Igre bez granica’. Za rođendan je tražila u dvorištu poligon za Survivor da joj napravim. Taman sam mogao na posluženju da uštedim i da im skuvam pirinač samo, ali ipak je tražila tortu.“

Pored Survivora koji gleda sa ćerkicom, i druge televizijske programe, odnosno njihovo gledanje režiraju mu ipak najmlađi ukućani.

„Sa dvoje male dece, na televiziji uglavnom gledam Skubi dua, Male titane i Zekulu. Zekula je neki spektakularni crtać. On je zec koji je vampir, pa je Zekula, jelte logično, to je sve što uspevam da gledam. Moj kolega Bane Raičević mi je predložio 300 serija i 400 dokumentaraca, ali od Zekule ne mogu da dođem na red, tako da predlažem svima da pogledaju Zekulu da imam šta da pričam sa ljudima kad ih sretnem na ulici.“

Kako nam je još i rekao u planovima vezanim za budućnost, u stendap komediji uvek imaš cilj da nakon jednog, napišeš novi specijal, pa još jedan i tako stalno. Kaže i da sanja o tome da napiše dobar sitkom, ali pošto mu je veliki i glavni cilj da zaista bude dobar, još uvek je samo san. Za kraj smo ga pitali, s obzirom da na zapadu, komičari dobijaju svoje „late night“ programe, kako bi izgledalo Veče sa Srđanom Dinčićem?

„Nemam ni najbližu predstavu, jer ja sebe ne vidim u takvoj ulozi. Bar sad mislim da taj format nije za mene. I da mi neko ponudi late nihgt ili kviz poput Stolica, ja bih odabrao kviz, jer mislim da se bolje snalazim iako sam svestan da je late night show korak napred u karijeri.“