Srđan Điđa Karanović: Bila je dobar drug i predan radnik, takvih je retko na filmu

– Mira Furlan je bila u svakom pogledu sjajna osoba i sjajna glumica. Upoznao sam je još u vreme Jugoslavije, kojoj je svim srcem pripadala, u vreme kad je sa Grlićem radila svoje prve i značajne filmove „U raljama života“ i „Za sreću je potrebno troje“. Upoznao sam je kao jednu veoma inteligentnu i svesnu glumicu koja se nije uzdala samo u svoj talenat, nego je bila izuzetno obrazovana.

Bila je dobar drug i predan radnik. Takvih je retko na filmu, pogotovo u njenoj profesiji – ističe Karanović.

On dodaje da je s njom saradnja bila jednostavna i da su ih životne okolnosti kasnije razdvojile, ali da su susreti nakon tih dugih pauza bili za njega samo potvrda da je reč o izuzetno energičnoj osobi.

– Radili smo samo jedan film „Za sada bez dobrog naslova“.

Saradnja sa njom je bila jednostavna i profesionalna iako je film bio komplikovan za realizaciju i zamišljen kao kolaž u kome je ona bila partnerka Meti Jovanovskom. Posle se dugo nismo videli. Ona je otišla u Ameriku svojim putem, ja drugim putem.

Ja sam otišao na Istočnu obalu i tamo radio kao profesor, a ona je, bogami, otišla na Zapadnu obalu i tamo uspela da radi kao glumica, što nije bilo nimalo lako – priča Karanović dodajući da je Furlan, kao i njemu samom, raspad Jugoslavije bio lomna tačka u životu.

– Posle toga smo se sreli kad smo oboje bili predavači u jednoj školi na festivalu u Motovunu, gde su ona i Bogdan Diklić predavali glumu, a ja režiju, mladim zainteresovanim ljudima, posetiocima i ljubiteljima ove manifestacije. I tad smo poslednji put pričali…

Bila je vrlo energična i nisam je nikad direktno pitao, ali mislim da ju je odavde, iz našeg filma, u velikoj meri, oterao raspad Jugoslavije i da ju je to duboko pogodilo, kao i mene i uostalom ljude slične nama.

Mislim da bi ona ostvarila još mnoge uloge u zagrebačkim i beogradskim filmovima, a možda i u sarajevskim, skopskim i ljubljanskim da je ta Jugoslavija opstala. Da smo mogli da živimo ravnopravno onako kako smo želeli, a ne kako drugi hoće – zaključuje Srđan Điđa Karanović.