Srđan Dragojević: Mi nismo fatalisti, mi se nevoljama smejemo u lice

Srećem posvećene vernike ali i one koji prisustvuju osveštavanju vode u vodovodu, dodeljuju „svece zaštitnike“ svojim političkim partijama. Čitam živahne, često praćene „pojačanim obraćanjem“ nepomirljive rasprave između ateista i hrišćana na društvenim mrežama… – kaže, između ostalog, u intervjuu za Danas Srđan Dragojević, reditelj i scenarista, uoči premijere svog novog filma „Nebesa“.

Ovo ostvarenje je doduše završeno mnogo ranije, ali je usled pandemije korona virusa čekalo gotovo godinu i po dana da zasija u bioskopskom mraku.

Što možda i nje tako loše imajući u vidu da i pandemija ove bolesti, bilo da je božje, đavolje ili ljudsko čudo, može da nas navede na razmišljanje o suštinskim pitanjima koja postavlja ovaj film – možemo li mi uopšte danas da prepoznamo čuda ili smo na njih postali neosetljivi, sećamo li se šta su ljudske vrednosti, da li nas je napustio osećaj za zajednicu, umemo li još nešto sem da se na sve što nas snađe brzo i obredno prekrstimo…

Film „Nebesa“, koji je od danas na redovnom bioskopskom repertoaru, bavi se ovim i mnogim drugim bazičnim životnim pitanjima.

Najavljen je kao neobična filmska alegorija sa elementima crne komedije i provokativna filmska priča koja se bavi izazovima hrišćanstva u postsocijalističkom društvu, ispričana u tri poglavlja, tokom tri dekade savremene istorije.

Kroz priče smeštene u 1993, 2001. i 2026. godinu pratimo šest glavnih junaka čije su sudbine određene božjim čudima…

Slikar Uroš Đurić vas je podsetio da je pre 30 godina, otprilike u isto vreme kao sada kad počinje bioskopski život filma “Nebesa”, počelo snimanje filma “Mi nismo anđeli”. Kako gledate na tu činjenicu i možete li da se setite kakav je vaš odnos prema veri bio tada?

– Ne znam koje ste godište, ali jedina “vera” koja je tada bila prisutna je bila ona usmerena ka pokojnom Maršalu. Očigledno, ljudima je vera u viši autoritet neophodna, tu tendenciju vidimo i sada. Naći Boga “u sebi” nije lak posao i zahteva bolan proces disocijacije od autoritarnog društva. “Nebesa” su možda moj najličniji film do sada i, premda sav u metaforama, on saopštava i moja najintimnija promišljanja o ovim pitanjima. Zato osećam donekle nelagodu da ih na ovaj način verbalizujem jer će, spram pitanja postavljenih u filmu, ona neumitno zvučati banalno. I svodi doživljaj Boga baš na rituale koje smo tako spremni da prihvatimo čak i ne razmišljajući o njima, samo u svrhu izgradnje identiteta koje nameće novo doba. Tako da i ti rituali, danas, više liče na partijske sastanke ili sletove za 25. maj pređašnjeg poretka, no na suštinsko razumevanje hrišćanstva.

Istakli ste da ste vodili računa o tome da film „Nebesa“ ne bude blasfemičan. Zašto vam je to bilo važno?

– Zato što je to previše lako. Pošto razgovor vodimo u sferi filma, navešću ovaj primer – mnogo je lakše snimiti „C film“ prepun pucnjave i pirotehnike nego onaj gde pištolj opali samo jednom u ključnom trenutku do koga dovedete priču i vaše junake. S druge strane, govoriti o veri i hrišćanstvu nameće veliku odgovornost. Blasfemično bi bilo ovde sinonim za banalno. A ovakva „meta-tema“ zahteva promišljanje. Ali i pričanje priče iz sopstvenog svetonazora, bez oponašanja bilo čega. Te su „Nebesa“, svesno, postmodernistički i eklektički „miš-maš“ često nespojivih elemenata koji na okupu više drže metafore no dramsko tkivo. Ali, nisu li svi moji filmovi i pre ovoga bili takvi? Opet, čini mi se da u njemu ima i našeg doživljavanja hrišćanstva koje je veoma različito od, recimo, onog ruskog, koje je mračno, mistično. Mi nismo fatalisti, mi se nevoljama smejemo u lice. Zato je ovaj film, donekle, i komedija.

Vaša rođena sestra koja je monahinja rekla je da je film doživela kao hrišćansku komediju…

– Pa da. Ali ona ima veoma istančan osećaj za humor. Valjda, što si bliži Bogu imaš manje ličnih predrasuda i ne zanimaju te mnogo neke društvene norme koje su često ograničavajuće. Ali, moja sestra je i završila studije književnosti pre svog izbora da život posveti Bogu, njoj je bilo lakše no drugima da razume budući film na papiru, još u formi scenarija. To ni samoj ekipi filma nije baš bilo jasno. Možda je među retkima koji su razumeli scenario i verovali u njega, pored moje sestre, bila i producentkinja Biljana Prvanović, sa kojom sarađujem gotovo dve decenije.

Prva priča „Greh“ kroz lik Stojana nas podseća da su komunizam i hrišćanstvo suprotstavljeni i istovremeno nameće pitanje zašto je to tako budući da bi se moglo reći da zagovaraju iste vrednosti. Šta vi kažete?

– Zagovaraju veoma slične, ako ne i iste vrednosti. Možemo kroz istoriju videti brojne primere hrišćanskog socijalizma, u teoriji i ponegde i u praksi, pogotovo u Južnoj Americi i „španskom svetu“, ali i u među brojnim teoretičarima socijalizma u Italiji i Španiji. No, Marksov animozitet prema religiji, kao i činjenica da su u Rusiji pre revolucije država i crkva bile gotovo integrisane jedna u drugu, dovela je do užasnih pogroma nad sveštenicima, oduzimanjem crkvene imovine odmah nakon revolucije. Sam Lenjin je imao patološki, lični animozitet prema crkvi i religiju poredio sa „veneričnom bolešću“. Kao neko ko je od detinjstva fasciniran teorijom „multiverzuma“, verujem da postoji u bezbrojnim dimenzijama i svet u kome stvari nisu krenule tim tragičnim tokom i gde su hrišćanstvo i socijalizam našli koegzistenciju u korist zajednice.

Radnja filma “Nebesa” se dešava u ovoj ili bilo kojoj istočnoevropskoj zemlji jer se ovde hrišćanstvo posle 50 godina ateizma i komunizma vratilo i egzistira slično kao u ranohrišćanskom periodu – paralelno egzistiraju bogovi i idoli iz paganskog perioda sa Hristom. Šta je prema vašem mišljenju najviše doprinelo ovako anarhičnom stanju?

– Za umetnika je svakako zanimljivo da živi u ovakvo doba. Često pomislim, „previše zanimljivo“ s obzirom na to kroz šta smo prošli u prethodne tri decenije. Ali ja „anarhično stanje“ ne doživljavam tragičnim – velike društvene promene donose i velike izazove ali i potencijal za promenu. Čitav svet, pa i naše društvo, dramatično se menjaju pred našim očima, nekada pomislim da je i privilegija biti savremenik i živeti u ovakvom svetu. Potpuno suprotstavljeni društveni obrasci, modeli, koegzistiraju zajedno, pa nije retkost da na naslovnicama tabloida vidimo ikonu na poklon pokraj obnažene lepotice. Srećem posvećene vernike ali i one koji prisustvuju osveštavanju vode u vodovodu, dodeljuju „svece zaštitnike“ svojim političkim partijama. Čitam živahne, često praćene „pojačanim obraćanjem“ nepomirljive rasprave između ateista i hrišćana na društvenim mrežama, naravno, svi smo mi samo tačkice slikarske boje na podu muzeja, s kraja mog filma, pomoću kojih Bog slika svoje apstraktno platno. Verujemo da smo previše važni, a nismo. No, uverenost tačkice boje u sopstvenu važnost svakako je dirljivo.

Primetili ste i da su ljudi ovde posle 50 godina otvorenog srca prigrlili kapitalizam, a s pola srca hrišćanstvo, više poštujući rituale nego osnovne hrišćanske vrednosti. Imate li neko objašnjenje zašto smo odabrali takav put?

– Prelazni je period. Sričemo i osnove demokratije ali i hrišćanstva, poput prvaka u osnovnoj školi. Verujte, ne vidim u tome ništa strašno. Učenje nam, doduše, ne ide naročito dobro, problem je kada se ponavlja prvi razred. Nije najvažnije da, što redovno radimo, otkrijemo da li su krivi roditelji ili institucija škole. Nego da nekako kročimo u drugi razred.

U trećoj priči “Zlatno tele”, za koju ste rekli da najviše propituje vašu poziciju kao umetnika, pojavljuju se hranljive slike. Kako vi gledate na ovo čudo iz perspektive filmova koje ste dosad napravili?

– Iznenadni, „nutricionistički kvalitet“ Gojkovih slika je višeznačna metafora. Zanimljivo je to da je Marcel Aymes (Marsel Eme) pišući ovu priču, 30-ih godina prošlog veka, oštricu satire zapravo usmerio ka levičarskim piscima u Francuskoj koji su svojim delima hteli da utiču na društvo i radničku klasu. Kod mene, element satire doživljava potpunu inverziju – on je usmeren ka konstruktu neoliberalnog kapitalizma nazvan „kreativna industrija“. Tu je spojeno sve, i slikarstvo i balet i opera i film i advertajzing i vrednuje se jedino profit koji ta „industrija“ može da donese. Naravno, koncept je, blago rečeno, odvratan. Većina umetničkih profesija postaje izlišna pošto ne zarađuje. No, ova „hranljivost“ je kod mene proširena i na sve oblike „patriotskog kiča“ u umetnosti, možemo reći da je čak i ova aktuelna žvrljotina ratnog zločinca na vračarskom zidu kojoj, sasvim neopravdano, „tepaju“ da je mural, „hranljiva“ – od njih ovim malim junošama koji je brane verovatno rastu bicepsi i tricepsi a o „ratničkom duhu“ i da ne govorimo…

Kakav je vaš stav prema veronauci u školama?

– Bio bi veoma pozitivan kada bi taj predmet bio koncipiran kao „Istorija religija“ gde bi se učilo o važnim svetskim religijama i insistiralo na zajedničkim elementima. Pitanje nastavnog kadra je ovde, takođe, krucijalno. Zamislite da imate učitelja koji predaje na način na koji je podučavao pokojni profesor Vladeta Jerotić. Uostalom, dugo već afirmišem dve veoma značajne stvari – uvođenje predmeta „Civilizacija“ od prvog razreda osnovne škole kao i da je veliki korak napred u izmeni Ustava gde bi srednjoškolsko obrazovanje bilo obavezno.

Kakve reakcije biste najviše želeli da izazove film “Nebesa”?

– Meni najdraža reakcija koju je ikada neki moj film izazvao je na premijeri, nakon kraja „Rana“. Duga, nepodnošljiva tišina, više od minuta, pre aplauza. Sećam se, žena jednog od producenata filma je šapnula svom mužu tokom te tišine – „Joj, nikada nećemo završiti kuću.“ Meni je bilo užasno drago zbog ove tišine. Ja sam svoju „kuću“ završio snimivši film. Umetniku je „kuća“ njegovo delo. I ta kuća je opstala tokom svih tih decenija, mada okružena soliterima i divljom gradnjom. Nekako bih i sada voleo takvu reakciju.