Srđan Gojković Gile: "Distorzija" je uglavnom ljubavna

Ovo je rekao je Srđan Gojković Gile, frontmen Električnog orgazma, već u jesen 1985. za časopis Džuboks objašnjavajući šta donosi album koji će svetlost dana ugledati u proleće sledeće godine za Jugoton. Tri decenije kasnije bend proslavlja rođendan ovog kultnog albuma ex YU turnejom „Distorzija Orgazma“ koja će kulminirati koncertom 23. decembra u Domu omladine u Beogradu. Gile kaže da će integralno svirati ceo album i ostale značajne pesme iz karijere, uključujući i pesme iz „Crnog bombardera“, a biće još nekih iznenađenja.

* Distorzija 30 godina posle. Šta je uticalo na to da, što reče Petar Janjatović u YU Rock enciklopediji, na tom albumu nanižete seriju hitova?

– Specifična je bila situacija koja je prethodila „Distorziji“. Posle albuma „Kako bubanj kaže“ bend je zapao u jednu od najtežih situacija jer je taj album jako loše prošao. To je bio trenutak kad je iz nekog panka i nju vejva Orgazam krenuo da se menja i postaje garažni rokenrol bend. Već na albumu „Kako bubanj kaže“ smo se prebacili u rokenrol, s tim što je tu bilo i fanka, soula, regea. I, to nije uspelo – prodato je malo ploča, kritike su bile kilave. Cela ta situacija je dovela do granice koja se odrazila na ljude u bendu. Čavke je završio u zatvoru, LJuba je otišao u NJujork da gleda Stonse i tamo ostao na neodređeno tako da su svi već otpisali Električni orgazam.

* Na vas je sve ovo drugačije delovalo?

– Ta neka doza upornosti i inata koja je postojala kod mene i želje da svima dokažem kako su u krivu a da sam ja u pravu, da to zapravo nije kraj Električnog orgazma, nego da najbolji period tek dolazi, u stvari se ispostavilo istinitim i tačnim, ali osim mene niko u to nije verovao 1984. godine. Tada sam počeo prvo samo ja da pravim pesme koje su završile na „Distorziji“, onda se 1985. vratio Čavke, pred leto 1985. je došao Švaba umesto Grofa. Napravila se postava koje imala novu energiju, osećao se novi početak benda, svi smo bili totalno naloženi. Svi smo, što se kaže, bili kao jedan. Družili smo se, pričali o tome kako album treba da zvuči i ta optimistička energija se prelila na album, dala mu viši nivo, a, naravno, i same pesme su ispale dobre. Jer da nije bilo tako, ne bi nam mnogo pomogli ni ta energija ni taj entuzijazam.

* Šta je pored navedenog još zajedničko ovim pesmama?

One su bile manje-više ljubavne i „Distorzija“ je ljubavni album. Većina pesama se bavila mojom vezom koja je bila aktuelna u to vreme.

* Iz koje priče je „Ja sam težak ko konj“?

– Krenulo je od naslova. Slušao sam pesmu Igi Popa s njegovog albuma „New Values“ (Nove vrednosti) i u jednom stihu on bukvalno kaže „I am heavy as a horse“ ali u potpuno drugom značenju od onog koje je mene inspirisalo. Mene je taj stih naveo na razmišljanje o mentalnoj težini. Kad je neko naporan i kad te smara, kad je užasno uporan i tvrdoglav i na taj način bude težak kao konj. A ja sam to u stvari pisao o samom sebi pošto sam u to vreme umeo da budem vrlo takav. Kad nešto uvrtim u glavu, ne popuštam dok se to ne ostvari tako da je to bila samoironična autobiografska verzija teksta.

* Nema mnogo ljudi ovde koji su učestvovali u stvaranju antiratnog projekta Rimtutituki. Da li biste sada imali s kim da napravite takvu vrstu angažovanog benda, imate li uopšte potrebu za tako nečim?

– Nemam, zato što sam se promenio. Tad sam bio još gladan da menjam svet oko sebe 1991. i 1992. Tada sam bio u toj dozi arogancije, a sad sam već ukapirao da ja u stvari treba da menjam svet u sebi i na taj način posredno svet oko sebe. Za to mi ne treba bend. Tu sam ja.

* Mislite li da kad ste napravili veliki hit „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ zaista cela zemlja igrala uz tu muziku?

– Ne, naravno, to je pogrešno tumačenje teksta. I, naravno da rokenrol nikad nije bio dominanta. Ta pesma je proizvod situacije koju je „Distorzija“ izazvala. Sve do pojave tog albuma smo bili kultni klupski bend, koji svirao samo po velikim gradovima LJubljana, Zagreb, Beograd, Novi Sad, Sarajevo… i odjednom postao stadionska atrakcija, počeo da puni hale, odjednom se naša publika i teritorija po kojoj sviramo proširila. Tako da je ta pesma bukvalno komentar na našu euforiju i konstataciju „evo, sad mi, konačno, sviramo našu muziku koja je rokenrol na celoj ovoj teritoriji koja je naša zemlja i koja se zove Jugoslavija“. Taj refren je komentar na ono što smo pokušavali već godinama, da u stvari dobacimo do šireg broja ljudi i da konačno počnemo da živimo od toga da sviramo rokenrol po celoj Jugoslaviji.

* Kada ste rekli da cela Jugoslavija svakako nije igrala rokenrol, hteli ste da kažete da su tada bili aktuelni i „narodnjaci“?

– Bili su aktuelniji od nas. Pa, naša karijera ide paralelno s karijerom Lepe Brene. U isto vreme smo mi kročili na scenu. Ona u svom, a mi u svom žanru. Ali uvek je, od samog početka, Lepa Brena bila mnogo popularnija i prodavala mnogo više ploča . Tako da je to baš zgodno poređenje, mislim da smo mi čak i slična generacija.

* Hoćete li imati goste na koncertu?

– Lepa Brena neće biti sigurno. U ovom trenutku nemamo neke planove, ali može da se desi, samo nismo sigurni da bismo to sad i najavili.

* A kako gledate na prisutnost narodne muzike sada?

– Isto kao i tada. Sad je zapravo još dominantnija. Mada i onda, u Jugoslaviji, Lepa Brena nije bila narodna muzika nego novokomponovana narodna muzika. Sad ne znam ni kako se više to zove. Sve što je izašlo iz te priče onda sada je najdominantnija kultura. Samo danas to izgleda kao da je to sve drugo preklopilo i da je gore i crnje nego što je ikada bilo.

* Postoje mišljenja da je heroin 90-ih bio politički projekat?

– Ne znam. Nisam pristalica nekih teorija zavere. Može biti i da jeste, ali je to na nivou spekulacije. Meni se ne čini realnim da je neko namerno smislio da uveze heroin u Srbiju da bi upropastio rokenrol scenu. Može biti vezano u tom smislu da je vladajuća garnitura verovatno trgovinu drogom koristila za finansiranje rata 90-ih. Međutim, rokenrol muzičari koji su tih godina stradali od heroina su, prema mom mišljenju, bili kolateralna šteta.

* U filmu „Geto“ Čavke ide na koncerte urbanih bendova a u jednom trenutku i na koncert turbo folk muzike. Mislite li da je ta vrsta muzike, uz dens i još neke žanrove, bila deo političke strategije?

– Mislim da je to na neki način bila smišljeno. Neko ko se time bavio je verovatno shvatio da je rokenrol protivnik režima koji je bio ’90-ih na vlasti i kao takav je skrajnut pre svega sa televizije, polako i sa drugih medija. Nikad nije bio zvanično zabranjen, ali je lagano tonuo u senku i još uvek se tu nalazi, iako su se već mnoge vlasti promenile.

S jedne strane mislim to, a sa druge ova druga vrsta muzike – dens, turbo folk – bila je zgodna jer ne talasa, ne podstiče ljude ni na kakvo razmišljanje, ni na kakav bunt, to je jednostavno muzika isključivo za zaglupljivanje i za zabavu. Znači nije opasna nego je kao opijum za narod.

* Ako govorimo o rokenrolu kao umetnosti, mada i u njemu kao i drugim umetnostima ima kiča, gde smo mi sada, kako biste ocenili našu društveno-političku-kulturnu scenu?

– U nekim stalnim turbulentnim promenama. Ne bavim se ja preterano tim analizama. Mi smo društvo u tranziciji iz socijalističkog društvenog uređenja u brutalni kapitalizam i ta tranzicija poduže već traje i nikako da se završi . Još uvek postoje elementi prethodnog društvenog uređenja koji su pomešani sa novim.

Ne gledam TV dnevnike, ne čitam novine pošto je 80 odsto njih požutelo. Pre petnaest godina je bilo nekoliko, sada je većina takvih, a što se tiče televizije, to je očigledan aparat za propagandu i za ispiranje mozga, pre svega mislim na vesti. Tako da uopšte ne želim da pratim nečiju propagandu i da se primam na to. Loše utiče na moje mentalno zdravlje.

* Jedan od najlepših stihova među kojima „kada se zagrle vile i veštice“ je u pesmi „Srećna ti ova godina Nova“ koju ste radili sa Divljanom…

Bila je novogodišnja predstava koju je radio Manda, a pošto smo zajedno sa njim i Vlada i ja bili učesnici u njoj, krenuli smo da se družimo. Manda je hteo da uradimo muziku za tu predstavu i glavna pesma u njoj je bila ta, prema mom mišljenju, još uvek najbolja novogodišnja pesma koju je uglavnom Vlada napravio.

* Kako komentarišete te čudne kombinacije muzičara na novogodišnjim koncertima u Beogradu?

– Slušajte, pojavljivali smo se i mi za Novu 2013, mislim, ono kad je neki ludak izbo nekog nožem dok smo mi svirali. Nova godina ko Nova godina, zavisi od političkih garnitura. Naravno, to je uvek populistički nastrojeno i svi pokušavaju da zadovolje masovni ukus. A pošto je masovni ukus takav kakav jeste, onda tu sviraju razni, ali se desi da nekad svira i neko ko je okej.

Čavke – dobri duh i najluđi

* Da se setimo Čavketa?

– On je svakako bio jedan od mojih najboljih drugova i veoma smo bili bliski u određenim fazama našeg života, na samom početku, u periodu „Distorzije“, početkom ’90-ih kad se on vratio iz Australije. Ja sam ga pre svega tako doživljavao – kao jako bliskog prijatelja koji je super bubnjar s kojim sam se razumeo bez mnogo priče. On je bio dobri duh Električnog orgazma. Čavke nije bio autor, nije pisao pesme, ali je on davao taj nekakav začin bendu. Bio je najkomunikativniji od svih nas i na neki način najluđi.

* Zašto je Čavke bio u zatvoru?

– Pa Čavke je imao te neke dečije nestašluke u vezi sa drogom. Ne mogu više ni da se setim, ali imalo je veze sa time. Čini mi se da su on i njegov brat provalili u Dom zdravlja da uzmu neke lekove i da se drogiraju, pa su ih tamo i uhapsili.

Nas je zloupotrebio JUL, a Rolingstonse Tramp

* Igra rokenrol cela Jugoslavija je mnogo upotrebljavana i zloupotrebljavana pesma?

– Pa, jeste, puštale su je razne političke partije, ali evo sad vidimo i da se to Rolingstonsima dešava i da su oni pokušali da zaustave Donalda Trampa da na svojim mitinzima pušta „You cant always get what you want“, ali im to nije pošlo za rukom pored svih najboljih advokata koje imaju, tako da me je to malo utešilo kad se setim šta su nama radile razne političke partije naročito one koje nisu ni najmanje blizu mojim političkim uverenjima kao svojevremeno JUL, verovatno i SPS.

Razgovor vođen u piceriji Pomodoro u Beogradu