Srđan Karanović povodom svog nesnimljenog filma „Tramontana“: Ovde je glavna drama između stvarnosti i mašte

Radnju ovog svog nesnimljenog filma Karanović je sažeo ovako:

„U poslednjih nekoliko trenutaka života setni, stari pomorski kapetan rekonstruiše u mašti svoj život da bi u njemu promenio sudbonosni događaj i tako zadovoljan umro“

Razgovor je vodio Stefan Arsenijević, autor koncepta festivala, koji je ranije ove godine upravo u DKC predstavio knjigu razgovora sa Srđanom Karanovićem „Malo iznad tla – Srđan Karanović o svojim filmovima“.

Rad na scenariju„Tramontane” započet je davne 1968. godine, tokom studija u Pragu, posle propasti Praškog proleća, u tmurnim jesenjim danima.

Karanović je tada počeo da smišlja svoj prvi igrani film i to u razmeni sa svojim cimerom, Rajkom Grlićem:

„Ja sam bio školovan kao reditelj, ali sam kao pisac scenarija ceo život bio samouk. Tada sam počeo ozbiljno sam sebe da učim.”
U tadašnjem sumornom Pragu spontano se setio dve stvari, koje su bile značajne za njegov rad na Tramontani: priča Borisa Piljnjaka o dva dečaka i devojčici u nekom primorskom mestu koje je imalo pomorsku tradiciju, i kontrast ružne praške jesenje kiše:

„Užasnut ruskim trupama koje su išle po gradu, počeo sam da sanjarim o filmu koji bi se dešavao na nekom divnom moru, sa saznanjem da su i na jadranskom moru postojali gradići u kojima su stasavale generacije pomoraca i kapetana.”

Istupanje u sopstvenu priču Karanović je napravio kreiranjem lika starog kapetana, koji kroz višednevnu feštu u malom primorskom mestu izvodi svoju životnu priču, koja se tiče ljubavnog trougla iz mladosti, pritom uvlačeći stanovnike tog malog mesta, ali i oportune glumce koji su pristali na to da igraju njega mladog, njegovog najboljeg prijatelja i devojku.

On time sebi pruža priliku da retroaktivno promeni tok sopstvenog života i njemu, a kasnije i gledaocima i učesnicima, donoseći katarzu.

U realnosti Praga tog vremena, Karanović je shvatio da ne želi da se bavi realnošću, već želi da pravi bajke koje će biti bekstvo od života:

„U tom smislu je Prag značajan,” pojasno je.

Iako je poslednja verzija pisana 2004. godine, već na samom početku imao je: „određeni afinitet prema kiču i toj potrebi i naivnosti ljudi koji iz neznanja ili svog ukusa kičasto rade neka rešenja. Tu kombinaciju naivnosti i stvarnosti sam posle na različite načine varirao i u svom prvom filmu. ”

Arsenijević se nadovezao komentarom da je to nešto što se provlači kroz Karanovićeve filmove, na šta je on rekao: „Pa jeste, jer sam ja možda nesvesno bežao od života.”

Delove scenarija čitao je Miloš Milovanović, a svoje viđenje mogućnosti produkcije „Tramontane“ dao je i producent Majk Dauni putem video-poruke, koji je i samog Karanovića podstakao da govori o jednoj prilici da istraže mogući lokalitet u Portugalu, međutim filmsko snimanje odatle nije uspelo da se razvije.

Uopšte je pitanje lokacije za snimanje filma bilo od velike važnosti za samog Karanoviće, jer bi „određivanje lokacije, bilo to primorska lokacija u Dalmaciji, Portugalu ili Ukrajini (davno pre ovog rata i ludila) utemeljile radnju filma i obojile je na jedan korenit način.”

Glavni problem tog filma bio je to što je on bio izuzetno skup: „U našim prilikama (sedamdesetih godina) malo više para bilo je za naše filmove koji su u to vreme bili uglavnom filmovi iz NOB-a. A ovo drugo su bili niskobudžetni filmovi, gradski, savremeni… Ovo je podrazumevalo produkciju koja je i dalje bila nedostižna.”

„S druge strane,” nastavio je  Karanović „to je film ni o čemu. Šta se tu dešava? Ovde je glavna drama između stvarnosti i mašte, gde se oni sukobljavaju i na kraju mašta pobeđuje,” komentarisao je  producentski deo posla koji nije naišao na razumevanje finansijera.

„To je ludilo od filma, ja sam to znao od samog početka. Mislio sam da ako snimim taj film ne moram da snimim više ništa. Imao sam osećaj da je to neki naopačke film, da to ne može da prođe: ja sam to radio kao jednu sopstvenu utopiju.”, konstatovao je Srđan Karanović.

Miris poljskog cveća

Srđan Karanović koji je među 12 velikana srpskog i jugoslovenskog filma postao vlasnik počasnog sedišta u DKC-u na 60 rođendan ovog kultnog bioskopa izrazio je na početku večeri divljenje prema ovom mestu što sve ove godine uspeva da opstane kao jedini ozbiljni bioskop u gradu, osim Dvorane Jugoslovenske kinoteke. Nakon razgovora, emitovan je Karanovićev film „Miris poljskog cveća” iz 1977. godine.

Filmski maraton  „Non-stop bioskop”

Danas, u nedelju, 22. oktobra, program jubileja završava se filmskim maratonom pod nazivom „Non-stop bioskop” kao omaž programu koji je osmislila prva filmska urednica DKC-a, Marija Marinčić Majdak. Od jedanaest do jedanaest sati (11–23) biće emitovani aktuelni filmovi, počevši od prva dva termina dečjeg matinea, dok će pre projekcija koje počinju od 15/17/19/21 i 23 sata biti prikazivani filmski žurnali iz oktobra i novembra 1963. godine ljubaznošću Filmskih novosti. U Filmskoj galeriji dočekaće vas hronologija najznačajnijih datuma iz rada Dvorane Kulturnog centra Beograda.