Srđan Valjarević: Ovde se apsolutno ništa nije primilo, osim Slobodana Miloševića i njegovog nacionalizma

Srđan Valjarević je poznat kao neko ko se ne ustručava da kaže šta misli. Među čitaocima, njegova dela su stekla kultni status, iako je u poslednjih nekoliko decenija koliko se bavi pisanom reči bio više odsutan nego prisutan.

Njegova, takođe, kultna zbirka poezije “Džo Frejzer i 49 pesama” iz 1992. godine doživela je novo reizdanje (Laguna). Ali, uz dodatak od pet novih pesama, i sad se zove “Džo Frejzer i 49 + 24 + 5 pesama”, pa je to bio povod za razgovor.

“Džo Frejzer i 49 pesama”

Knjiga “Džo Frejzer i 49 pesama” je sjajno prošla u Švedskoj kada se pojavila, zar ne?

– Bila je knjiga meseca. Zbirka je izašla zahvaljujući odličnom švedskom pesniku Rolfu Agestamu, koji je preminuo pre dve godine. Bili smo dobri prijatelji. A njegova žena Aneli Agestam je odličan prevodilac sa srpskohrvatskog, i ona ju je prevela. To je, ipak, poezija, a nigde se poezija ne čita mnogo, i zato je to bila lepa stvar. Ali, zahvaljujući Rolfu nekoliko lepih stvari mi se tamo dogodilo. Ja sam išao kod njih privatno, i upoznao sam Izija Janga, ortaka Boba Dilana, ali i Rolfovog poznanika. I voleo je „Džoa Frejzera“ i držao ga je na polici u klubu koji je vodio. Meni je to više značilo nego to što je bila knjiga meseca. On je došao iz Amerike u Švedsku, i živeo je uglavnom od toga što mu je Dilan dao desetak svojih pesama u rukopisu, koje je ispisao rukom ko zna kad na nekom papiru, i kad god bi Izi Jang ostao bez kinte zvao bi novinare da im kaže da je pronašao novu Dilanovu pesmu. I onda bi on prodao pesmu na aukciji i tako zarađivao novac.

Poslednja pesma u knjizi, takođe, nova, u kojoj opisuješ oca kako sedi na WC šolji, deluje pomalo brutalno. Ili, ipak, nije?

– Nemam baš takav osećaj. Meni je to više neka bliskost, koja je možda malo čudnovata. Pogotovo kad si dete, i gledaš oca kako vrši nuždu u WC-u i kroz otvorena vrata gleda ko prolazi. Moj otac i ja smo imali loš odnos kada sam bio mlad, ali onda smo se razišli kao najveći prijatelji dok je umirao. I tada je bilo fantastičnih stvari. Nije imao obe noge, i onda sam ga izvodio napolje u kolicima. I on kaže: “Pogledaj ove šta rade, vidi gde bacaju đubre…” A ja mu kažem: “Dobro, šta da se radi, život ide dalje…”. A onda me pita: “Kome ide život dalje?” Ja kažem: “Pa, meni, ne ide sigurno tebi, vidi na šta ličiš, nemaš obe noge”. I onda bismo se smejali. Tako da smo stalno imali takve stvari, „negovali“ smo taj humor, i on se ne bi naljutio kada bih sada pročitao tu pesmu.

Zanimljivo je da si napravio veliki uspeh sa tom knjigom, a opet nisi kasnije nastavio kao pesnik, postao si ipak prozni pisac.

– U nekom momentu osetiš da ono što bi artikulisao ne ide kroz poeziju, nego da više ide kroz prozu, iako tu uvek ima poezije. Odabereš neki zvuk ili ton kojim pišeš, i onda ispadneš iz poezije. Neko ne ispadne, ja jesam. Ali to ne znači da joj se možda neću vratiti.

Jedan tvoj poznanik mi je rekao da nikad nećeš napisati roman koji već dugo najavljuješ…

– Neka svako gleda svoja posla, tako je najbolje. Objaviću ga sigurno, već imam naslov i nema mnogo do kraja. Malo mi je pun k… tih želja za romanima, a 90 odsto je teško sranje. Ali, kao, važno je da je roman. Više volim dobru pesmu nego milion tih dosadnih romana. Na kraju se svede na to da je sve osim Biblije teško proseravanje. Ne pričam iz nekog reliogioznog ugla, ali zaista je tako, a to pogotovo važi za romane.

Ova vlast je već pala, samo je problem što nemaju gde da padnu

Pre dve godine si predviđao da će se naprednjaci sami urušiti od afera koje svaki dan prave. Međutim, još su tu.

– Ma, ova vlast je već pala, samo je problem što nemaju gde da padnu, jer je ovde rupa – svi smo mi u rupi. Tako da se njihov pad ne oseća. Više nije ni stvar u tome ko će biti na vlasti, nego šta će ovde biti i na šta će ličiti. Isto tako je i u životu, ono što živim sada rezultat je dosadašnjeg života. Taj Vučić je rezultat svega što mi živimo ovde 30 i nešto godina. Ili ko zna koliko dugo. Njega su ljudi hteli. Ovde se apsolutno ništa nije primilo, osim Slobodana Miloševića i njegovog nacionalizma i politike, a on je jedan od najvećih zločinaca 20. veka. Unazadio nas je za 30 godina. I u Nemačkoj je trebalo da prođe 20 godina dok nisu počeli Hitlera da nazivaju zločincem. Dakle, pravim imenom. Ne poredim Hitlera i Miloševića, ali stvari se moraju nazivati pravim imenom. Vučić, ipak, nije ni blizu Miloševiću. A kada će se ovde urediti stvari, kada će biti bolje organizovano, manje agresije – to nije ni na vidiku.

Kada pominješ agresiju, zar to nije nešto što povezuje svih ovih tridesetak godina od kada je izašao “Frejzer”. Zar agresivnost nije na svim nivoima?

– Kada te neko laže, taj mora da bude agresivan. Zašto crkva ne govori o Isaku Sirinu i smirenoumlju, zašto ne govore o starcu Pajsiju i njegovim knjigama – pa, zato što im to u ovom trenutku ne treba. Zato što je i crkva u padu. Ti imaš Porfirija koji je vređao jednu ženu u svom društvu iz kafane, slavili su slavu, deset dana posle ubistva u “Ribnikaru” (slučaj u kojem patrijarh priča o nekoj ženi za koju kaže da je “jadnica” i “beda”, prim.aut.). To je zato što su oni u problemu. Onaj koji nije agresivan, taj nije u problemu. On zna odlično tu hrišćansku, teološku literaturu, zna odlično svetog Isaka Sirina i tekstove o smirenoumlju. A zašto ne govori o tome, ne znam… Da se obrije Porfirije, dobićeš jednog prosečnog tipa koji sluša „Azru“, kakvih ima na hiljade.

Čuo si da Nik Kejv u junu dolazi u Beograd na vodi?

– Dabogda se udavio tamo, boli me k…. za Nika Kejva. Neka se informiše bar malo. Pre mesec dana sam se probudio rano, uključio laptop, uključio Jutjub da mi nešto svira, kad ono obrada Kita Ričarda pesme Lua Rida “Waiting For My Man”. I taj tip je to napravio Ridu na njegov rođendan. To mi je ulepšalo ne samo taj dan i to jutro… Taj tip je u 81. godini jednom drugom velikom tipu, kojeg je jako poštovao, napravio pesmu za rođendan. I kada te tako nešto neočekivano digne, onda shvatiš da to što si se probudio tog jutra i te kako ima smisla. I tako może da bude i sledećeg jutra. I tako stalno. Pa pogledaj ovoga koji ima 81. godinu… Tako da mi ne pada na pamet da idem na koncert Nika Kejva.

Ostatak intervjua potražite na nova.rs.