Srđan Vučinić, pisac, umetnički direktor FAF-a, povodom nagrade “Biljana Jovanović” za Danas: Kao da predano gradimo hram rastrojstva

To ne znači da opservacije stručnjaka nisu bile jezgrovite niti da je dubok utisak koji su Srđanove priče ostavile na mene iščilio.

Još uvek me drži i raste.

“Impresivan i živući jezik Srećnih dana, snoliki svetovi i dimenzije, kroz koje vas vodi, ‘sve vreme držeći vas za uho'“, kako reče jedan njegov dobar prijatelj.

Opseg tema koje one zahvataju je veliki – od kolektivnih mozgova u “Trusnoj priči” na početku, preko “Homo ex machina”, koja bi komotno mogla da postane film, zatim priče “žiVoRad” o socijabilnom robotu koji bi u budućnosti mogao da nam pravi društvo i bude ravnopravni član naših porodica ili porodica sama, do spektakularno napisanih priča kao što su “Klinička slika u kombinovanoj tehnici” i “Čekam vaskrsenje mrtvih”.

I, da ne zaboravim na priču o virusu kulta ličnosti na primerima vođa koji su obeležili naše dane – Tita, Miloševića i Vučića, i najtačniji opis ove knjige koji je dao sam autor kada piše da gotovo sve priče u ovoj knjizi vezuje fenomen uspomena.

One, kako navodi, “govore o prohujalim vremenima, mrtvim osobama, strastima, košmarima i himerama. Uspomene su ono ništa na kojem suvereno stoji naše biće; ništa koje nam daje osećaj smisla i identitet, uporno nas uveravajući kako imamo sigurno, toplo uporište u provaliji kojom propadamo“.

Razgovor sa Srđanom Vučinićem, esejistom i umetničkim direktorom Festivala autorskog filma, vođen je u kafani Mala Slavija konvencionalnim povodom iako je malo toga u vezi sa njim konvencionalno.

Među 207 pristiglih naslova na konkurs za nagradu “Biljana Jovanović” Srpskog književnog društva, njegova knjiga priča „Srećni dani“ ušla je prvo u uži izbor, a onda i osvojila ovo značajno priznanje ravnopravno ga podelivši s romanom “Ruski vrtlar” Bore Ćosića.

Šta vama lično znači to što ste se u ovoj knjizi bavili uspomenama?

– Verovatno sam pokušavao da pronađem smisao u svom prethodnom životu kojeg privatno možda nisam dovoljno pronašao. Sada bi to psihološke teorije tumačile kroz neku vrstu kompenzacije, kroz višak smisla, koji je odsutan ne samo kod mene ili nekih ljudi nego uopšte u ljudskom životu, i gde mi možemo kroz neko umetničko delo, u kojem se gube i brišu slučajnosti, da damo višak tog smisla koji nam stalno izmiče.

Rekli ste na promociji da su „Srećni dani“ vaša najličnija knjiga. Kako se to odnosi na samo pisanje?

– Ja mislim da je pisanje za mene, i za svakog pisca ako se bavi ozbiljno pisanjem, veoma lični posao i pisac mora da se eksponira hteo to ili ne. Nema tu nekog bežanja. U stvari, ono što je najzanimljivije je da on eksponira i nešto što nije hteo da izloži. Dakle, ne kao kad bih se ja sada vama ispovedao ili nekom psihoanalitičaru, ili svešteniku, nego eksponira i nešto što nije uopšte hteo da kaže.

Upravo to apostrofirate u poslednjem tekstu ove knjige priča: „Najbolje od onoga što smo rekli, slično nekom kriku ili vapaju, ispostavlja se to nešto što nikada nismo hteli da kažemo.“

– Jeste, pa i to mi je slučajno palo na pamet. Nisam ja to morao da smišljam.

Ali ste dotakli istinu.

– Jeste, a kad god sam pokušavao nešto da smišljam, da to bude suviše isplanirano, onda nisam bio baš zadovoljan.

Jezik kojim pripovedate je živ i za to su vas na promociji pohvalili i stručnjaci, a vi ste tada pomenuli jezik teoretičara. Možda sam pogrešno shvatila da ste o tom jeziku govorili u negativnom kontekstu?

– Ja volim inspirativne teoretičare, one nadahnute kao što su bili ruski formalisti. Postoji krilatica, čini mi se Borisa Ejhenbauma, koju jako volim: „Kratka priča – bomba bačena iz aviona.“ Ta slika je meni fantastična, da kratka priča treba da bude ta bomba bačena iz aviona. Uvek sam u nekim kontradikcijama tako da i sad sebi protivrečim. Možda ja kažem da su mi neke postavke nekih teoretičara bile značajnije od pisaca, kao što je ta, ili teza i pojam otežane forme kod ruskih formalista, koja nije tek tako otežana, nego da bi zahtevala našu produženu percepciju tokom prijema…

Da li vas je to što ste se bavili uspomenama intimno promenilo? Parafraziraću Nemanju Mitrovića, koji kaže da ne voli lepe uspomene jer zna da se to lepo nikad više neće desiti i zbog toga se one kao vampiri hrane njegovom krvlju. Draže su mu one loše uspomene, jer su iza njega.

– To je veoma zanimljiv ugao posmatranja… Ali za mene su uspomene bile samo polazište da bih možda otišao u neki drugi nivo čudesnog ili fantastičnog, nivo gde ću da tražim neku istinu iza toga, a ne iza nekih svojih ličnih malih uspomena koje ne znače čitaocu ništa.

Knjiga priča „Srećni dani“ je na neki način generacijska jer ste uspeli da dočarate čitav jedan period kroz perspektivu „nas“ ovde sklonih da se zaljubljujemo u vođe – od Tita preko Slobodana Miloševića, do sada aktuelnog predsednika Aleksandra Vučića. To mu dođe kao neki omaž kolektivnom pijanstvu uma, rastrojstvu.

– Jeste, u priči „Novi prilozi izučavanju pošasti“ virusi kažu: „Graditi hram Rastrojstvu“, kao da se taj hram ovde predano gradi decenijama, vekovima skoro. To je prosto za mene bilo pogodno tle za inspiraciju i fantaziju o nekom kolektivnom rastrojstvu, a šta sam ja od toga uspeo ne znam. Ne mislim da pisac može nešto puno da protumači stvari, ali može da nagna čitaoca da neki doživljaj drugačije realnosti sklopi i da mu realnost prikaže u nekom drugom svetlu. I sve to što je proživeo.

Veoma sigurno vodite čitaoca kroz različite dimenzije gde se neretko sukobljavaju Eros i Tanatos, mešaju prošlost, sadašnjost i budućnost, gde se javljaju predskazanja. Odakle sklonost ka takvoj vrsti izraza i da li ste možda imali predosećaj da ćete dobiti nagradu?

– Možda mi imamo tu neku apokaliptičnu i neku proročku sklonost koja ni mene ne može da mimoiđe. U trenutku kad je izašao širi izbor za nagradu “Biljana Jovanović“ pisalo je da je 207 knjiga prijavljeno i ja sam tada shvatio da imam ključeve od broja 207, pošto živim u tom broju. To je dakle jedno čisto „pitagorejsko proročanstvo“ zbog koga sam ja imao sigurnost da ću dobiti nagradu. Zbog tog broja 207… To ako ostavite, stvarno će misliti da sam lud…

Vaše priče kao da razlučuju ambis koji živimo. Da li biste izdvojili neku od njih koja možda najviše dočarava to posrnuće kod nas ovde?

– Ja čoveka ne posmatram samo u jednoj zemlji, u jednom društvu, nego u čitavom svetu i onda postoje te dimenzije kao što je antropološka… Ali ako se gleda sama naša istorija, to je onda priča „Novi prilozi izučavanju pošasti“. Ona ima i tu dokumentarnu komponentu jer sam ja stvarno izučavao novinske tekstove iz tih vremena mitinga maršala Tita, Slobodana Miloševića, baveći se dokumentarnim da bih došao do svoje vizije iz nečeg što je više plastično, što je više živo. I, bilo mi je drago što su ljudi na promociji knjige rekli da priča na njih ostavlja utisak dokumentarnog filma zbog tih prizora jer meni je i stalo da oni budu što verniji, a da onda moja fantazija i rastrojstvo budu nešto malo iznad toga.

Veoma su zanimljive te dokumentarne parole sa mitinga vođa u prošlosti kao i duhovite i karikaturalne parole koje se odnose i na predsednika Aleksandra Vučića, kao recimo „Zabela i Jovanjica su uz tebe, Vučiću“.

– Ali bilo je karikaturalnih parola i iz perioda Tita, možda čak apsurdnijih, koje su verodostojne. Recimo, jedan ugledni naš pesnik kaže: „Ako ima Večnosti i ako Večnost ima ime, ime Večnosti je Titovo ime.“ Takva vrsta idolopoklonstva je bila nešto normalno kao što je i danas na drugi način to normalno.

Dirljivo je što vi u toj priči idolopoklonike ne osuđujete, čak je potresno sa koliko razumevanja prilazite emocionalnoj groznici u kojoj se nalaze kada se pripremaju ili idu na miting vođe.

– Pisac ne sme uopšte da bude propovednik. Ja se čak stavljam u poziciju tih ljudi koliko mogu, kao i neki glumac što se stavlja na sceni.

Treba li da se brinete u vezi sa karikaturalnim parolama koje se tiču aktuelnog predsednika?

– Ne treba. Ako treba, šta onda? Učlaniću se u Stranku i tražiti oprost greha (smeh).

Šta za vas znači to što nagradu „Biljana Jovanović“ ravnopravno delite sa Borom Ćosićem?

– Mislim da to što je dobitnik nagrade i Bora Ćosić daje posebnu težinu jer se moderne jugoslovenske književnosti ne mogu zamisliti bez dela Bore Ćosića. A pogotovo, što je za mene važno, jeste taj beogradski duh koji je izgrađen u 20. veku i kroz njegov književni pop art, i činjenica da su u tome bili ljudi kao što su Dušan Makavejev i Branko Vučićević, koje sam i poznavao. Sa njima je izgrađen taj beogradski duh koji i danas negde postoji iako je prekriven svim ovim što se događa. Ali ja se nadam da on još uvek postoji…

O Biljani Jovanović

„Zadivljujuća mi je kod Biljane Jovanović ta strast za jezičkom igrom, posebno u mladalačkom romanu ‘Pada Avala’. Za jezikom dovoljno savitljivim i mnogolikim, dovoljno raspevanim, zaošijanim i sladostrasnim, koji će pretopiti u sebe čitav sivi birokratizovani svet jednog socijalizma na izdisaju“, kaže Srđan Vučinić o posebnosti spisateljice čije je ime u nagradi kojom je ovenčan.