Srđan Vučinić, umetnički direktor Festivala autorskog filma (FAF), poručuje da će i njegovo 24. izdanje doneti zanimljive autorske izraze i da su njemu lično najinteresantniji filmovi koji su ga iznenadili, pa čak i zbunili.
Ističe da su domaći filmovi kritički intonirani, duboko angažovani i smatra da je selekcija domaćih ostvarenja 24. FAF-a najbolja u poslednjih deset godina. O svemu ovome, kao i o drugim programima festivala, te filmovima koje preporučuje govori u intervjuu za Danas.
* Postoji li veza između vizuelnog rešenja 24. FAF-a i poetike filmova u ovogodišnjoj selekciji?
– Vizuelno rešenje festivala kreirala je dizajnerka Vesna Pešić Becha, koja je već u nekoliko navrata ranijih godina uradila sjajna rešenja plakata za naš festival. Ideja je bila da plakat povežemo sa godišnjicom ’68. u svetu a onda je prava asocijacija bila na čuveni fotos iz filma „Rani radovi“, ovogodišnjeg laureata Nagrade za životno delo Želimira Žilnika. Svakako da postoji jedna energija ’68, revolucionarno-utopijska koja je značajna inspiracija ljudi koji prave Autorski festival, ali tu ne postoji bitna razlika u odnosu na prošle godine. Tako je bilo i kada smo pre dve godine počasno prikazali „Slatki film“ Makavejeva, i kada smo festival otvorili sa Loučovom optužnicom protiv liberalnog kanibalizma, izvrsnim filmom „Ja, Danijel Blejk“. I ove godine ta linija je živa, možda još više u filmovima koji dolaze iz našeg, balkanskog regiona.
* Šta vas je privuklo filmu „Kradljivci“, zašto ste odlučili da ovaj film otvori festival?
– „Kradljivci“ su očaravajući film iz više razloga. Koreda preokreće naše uvreženo viđenje jednog visokorazvijenog, visokotehnologizovanog društva kakvo je Japan. Pokazuje nam Japan iz ugla sirotinje, ljudi sa ponora; u isti mah vraća nepatvorenu emociju i empatiju u savremeni, prilično sterilni svetski film. (Početkom ’70-ih godina prošlog veka napravio je Kurosava film Dodeskaden, jedno od prvih dela u celini posvećenih životu u slamovima, na rubovima megalopolisa – i tu bi se mogla povući zanimljiva paralela sa „Kradljivcima“. Druga je nesumnjivo paralela sa filmovima italijanskog neorealizma: to je ponovo otkrivena poezija malog, svakidašnjeg preživljavanja. Sa druge strane, Hirokazu Koreda je već autor značajnog, prepoznatljivog opusa, njegove filmove „Lutka na naduvavanje“, „Kakav otac takav sin“, „Posle oluje“ imala je ranije prilike da vidi i naša publika na FEST-u i Autorskom festivalu. Tako da je Zlatna palma u Kanu možda i najmanje bitan razlog što ovaj film otvara festival.
* Kako generalno ocenjujete produkciju ovogodišnjeg festivala i recimo njegovu poziciju danas u svetu?
– O nekom mestu u svetu bilo bi sarkastično govoriti za festival koji ima budžet manji od 50 hiljada evra, (druga je stvar to što funkcionišemo bolje od nekih ovdašnjih festivala koji operišu sa nekoliko puta većim budžetima). FAF je definitivno izborio svoje mesto među beogradskom publikom, umetnicima i intelektualcima, kao i na kulturnoj mapi Beograda, pa i među značajnijim sineastima iz našeg regiona. Da li će tu poziciju i održati, zavisi pre svega od toga hoće li i u kakvom obliku kultura ovde opstati u narednih petnaestak godina.
* Da li neki od izabranih filmova prave iskorak u filmskom izrazu, odabiru teme ili i u nekom drugom aspektu?
– Značajnijeg iskoraka u izrazu možda ima u programu Bande a part – radikalni autorski film koji je pravio reditelj Vladimir Perišić. Za mene, iskorak može biti i ako nam autor bitno izmeni perspektivu, utvrđeni pogled na jedan svet i njegove vrednosti, provocirajući nas time da i vlastita iskustva i vrednosti preispitujemo: takvi su sigurno filmovi Lasla Nemeša („Suton“), H. Korede („Kradljivci“), Ž. Žankea („Pepeo je najčistije belo“)…
* Ovogodišnji FAF će obeležiti nekoliko domaćih premijera. Kako ocenjujete ova ostvarenja i kakva je njihova pozicija u odnosu na ostale filmove u selekciji?
– Neki od domaćih filmova našli su se u konkurenciji za nagradu „Aleksandar Saša Petrović“, tako da će se i u tom odmeravanju možda bolje videti njihova pozicija u kontekstu savremenog autorskog filma u svetu. Domaća ostvarenja na 24. FAF-u su izrazito kritički intonirana, angažovana u otkrivanju potiskivane prošlosti (kakav je „Teret“ O. Glavonića) ili u sagledavanju celine devastiranog društva („Ti imaš noć“, crnogorsko-srpska koprodukcija Ivana Salatića). Na jedno poetizovano, bajkovito viđenje današnjice koje ipak izbegava zamke eskapizma nalazimo u filmu „Granice kiše“ (korežija Vlaste Sudara i Nikole Mijovića). Na smelo prekoračenje granica dokumentarnog filma, u propitivanju čoveka i njegovih granica nalazimo u filmu „Speleonaut“ Sonje Đekić koji će imati svetsku premijeru u glavnom programu festivala. Kada svemu tome dodamo i srpsku premijeru Žilnikovog ostvarenja „Najlepša zemlja na svetu“ – složićemo se da je selekcija domaćih filmova jedna od najboljih u zadnjih desetak godina FAF-a.
* Nedavno je Filmski centar Srbije objavio knjigu vaših eseja „24 sličice u sekundi“ u kojoj, moguće, zbog samog koncepta nije obrađen opus Želimira Žilnika, ali postoji esej o Bogdanu Tirnaniću. Kako vidite značaj ove dvojice autora za našu kinematografiju i kulturu uopšte?
– I Žilnik i Tirnanić su nezaobilazna imena za istoriju crnog talasa i Novi jugoslovenski film uopšte, s tim što su se i jedan i drugi razvijali i van tih okvira. Tirnanić je izrastao u jedno od najlucidnijih pera u našem novinarstvu XX veka, dok je Žilnik zahvaljujući međunarodnoj karijeri i reputaciji znatno proširio polje svoga delovanja – to smo pokušali da predstavimo i ovim programom Žilnikova Internacionala (koji sam radio sa filmologom Gregom Dekjurom, ekspertom za crni talas i istočnoevropsku kinematografiju). Taj reprezentativni izbor iz Žilnikovog dela pomaže da ga sagledamo i kao svetskog autora, onoga koji se svojim osobenim stilom doku-fikcije bavi ljudima sa margine, ljudima u nevolji bez obzira na meridijan, rasu ili vremensku epohu iz koje dolaze.
* Žilnik je osvojio brojna priznanja i nagrade ovde i u svetu ali retko kada su njegovi filmovi prikazivani na televiziji. Smatrate li da je uprkos priznanjima Žilnikov opus za širu publiku i dalje nedovoljno poznat?
– Koliko znam, Žilnik je popularan među mlađim filmskim autorima kod nas, i to je veoma važno. I u Sarajevu na festivalu, jedna rediteljka iz Turske sa kojom sam razgovarao prvo je spomenula njega od svih reditelja sa jugoslovenskog prostora; slično je i na američkim univerzitetima gde Žilnik gostuje sa svojim filmovima. To znači da njegov stil, njegova poetika nastavljaju da provociraju i privlače interesovanje, što je možda najbitnije. Na drugoj strani, „popularnost“ o kojoj govorite, u današnjoj Evropi sve je ređe i sve teže rezervisana za umetnike, a u još težoj situaciji su oni koji dolaze iz Istočne Evrope i eks-Jugoslavije. Žilnikov opus nastavio je da živi kroz nove teme i nove aktere, u izmenjenom kontekstu aktuelnih migracija, to će se videti i u novom njegovom filmu „Najlepša zemlja na svetu“ koji prikazujemo u glavnom programu.
* Koje filmove biste na ovogodišnjem FAF-u preporučili i zašto?
– Preporučio bih filmove koji su me najviše iznenadili, možda čak i zbunili u nekom trenutku. Takav je nesumnjivo „Suton“ L. Nemeša, jedan kafkijanski lavirint u koji upadamo zajedno sa glavnom junakinjom, u kojem sa rasplitanjem sižea svet postaje sve neprozirniji, a njegovo ustrojstvo sve zagonetnije. Preporučio bih i one koji slobodno prekoračuju okvire, mešajući dokumentarno sa igranom fakturom, takav je Salatićev „Ti imaš noć“, u kojem jedan arhivski snimak okuplja i daje smisao rasutim igranim fragmentima; takav je i „Speleonaut“ Sonje Đekić koji čini da dokumente započnemo da doživljavamo kao igranu strukturu…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
