Srđan Vučinić: Umetnost ne treba da pravi zaklon od stvarnosti

Mnoge filmove beogradska publika imaće priliku da vidi samo na ovoj manifestaciji, koja, od svog rođenja, do danas, ima kultni status među ljubiteljima sedme umetnosti. O tome kako je FAF nastao, koji ljudi su učestvovali u njegovom oblikovanju, ali i izostanku podrške za ovu filmsku smotru, za Danas govori Srđan Vučinić, esejista i umetnički direktor FAF.

* Prošlo je 25 godina od osnivanja FAF. Koji ljudi su učestvovali u njegovom stvaranju i da li biste prokomentarisali atmosferu u društvu u tom trenutku?

– Uglavnom je zaboravljeno to da su u formiranju i kasnijem profilisanju ovog festivala učestvovale ličnosti veoma značajne za našu kulturu. Pored Vojislava Vučinića, osnivača i prvog direktora festivala i Slobodana Novakovića, prvog umetničkog direktora, kao i ljudi iz tadašnjeg Jugoslavija filma, koji su radili na organizaciji, veliku podršku prvi festival imao je i od producenta i scenariste Jovana Markovića, kao i od Vasilija Tapuškovića, tadašnjeg pomoćnika ministra za kulturu. U radu Direktorijuma festivala tokom prve decenije značajno učešće imali su i Borislav Radović, jedan od naših najvećih pesnika druge polovine XX veka, kao i Boro Drašković, jedna od ključnih ličnosti za moderni jugoslovenski teatar i film. Špicu prvog festivala (koju ćemo videti i sada na otvaranju) uradio je profesor Nikola Majdak, doajen ovdašnje animacije, a kataloge i plakate oblikovao je Miodrag Vartabedijan Varta, slikar i jedan od vodećih jugoslovenskih grafičkih dizajnera; savetnik za program bio je istaknuti kritičar Milan Vlajčić. Već po ovim imenima može se videti kakav je kontrast bio Autorski festival u odnosu na atmosferu tog vremena – rata, izolacije, turbo-folka, promovisanja kriminalaca u ikone društva…

* Vaš tekst za ovogodišnje 25, jubilarno izdanje festivala je u tamnom tonu, a završavate ga pozivom „Dobrodošli na ovu bizarnu manifestaciju“. Zašto?

– Zato što živimo u zemlji koja ima najmanja izdvajanja za kulturu u Evropi, a najveća izdvajanja za tabloide i rijaliti-programe, dakle za svesno stimulisanje primitivizma, gluposti, najnižih poriva u čoveku. Pri tom, čak i u takvom jednom okruženju, imamo još uvek sjajnu publiku, i veoma mlade ljude, i one starije generacije. Zato je Beograd čudo i bizarna lepota, zato što njegova duhovna klima još uvek omogućava ovakav presedan.

* Budžet festivala je na istom nivou kao i prethodnih godina iako je jubilej. Da li vas je to iznenadilo ili je bilo očekivano i zašto?

– Festival se ovih desetak godina širio programski, ali gotovo ništa nije urađeno u nalaženju sponzora. I na tome će nešto morati da se uradi ako zbilja želimo da ovaj festival opstane. Ako vam Grad Beograd, kome 25 godina darujete ovu manifestaciju, dodeli milion dinara, onda je to u isti mah i cinično. I to je jasna poruka za sve kojima je ovde do kulture, ako znamo samo kolika su izdvajanja za troškove novogodišnje rasvete, ili za građevinska i urbanistička iživljavanja u centru grada. Pored toga, ni evropska birokratija, oličena u Creative Europe i drugim fondovima, nije još uvek pokazala sluha za jedan ovakav festival. Za njih je važnije kako ćete popuniti aplikacije, nego kako ćete nešto stvarno uraditi.

* Ovogodišnje izdanje imaće nekoliko retrospektiva, među kojima je i Antologija: 25 godina FAF. Kako vama, u retrovizoru izgleda tih 16 ostvarenja, imajući u vidu stvarnost koju sada živimo. Da li ti filmovi i danas mogu da ponude zaklon od stvarnosti, da li su prošli test vremena i da li se u njima može otkriti nešto novo?

– Verujem da će oni koji budu došli da vide Antologiju FAF u staroj Kinoteci razumeti koliko su ova dela Egojana, Čen Kajgea, Vong Kar-vaja, Sokurova, Majka Lija i drugih bila ispred svog vremena. I koliko je univerzalnih filmskih i umetničkih vrednosti u njima pohranjeno. Na drugoj strani, ne mislim da umetnost treba da nam pravi neki zaklon od stvarnosti. Ona postoji da bismo, možda, dublje sagledali istinu o sebi i svetu u kojem živimo; osim toga, volim onaj stih Štulića – umjetnost te čini jačom nego što pretpostavljaš, i to je verovatno važnije od svega ostalog.

* Može li autorski film da bude zabavan? Pitam vas to imajući u vidu reči Slavka Vorkapića koji je podvlačio tu razliku između onoga što je „entertaiment“ i „true cinema“, to jest, istinski film?

– Tu se postavlja pitanje šta podrazumevate pod zabavom, i za koga. U današnjem svetu pod tim se uglavnom podrazumeva ubijanje vremena, a time i preostale čovekove volje za smislom, za to postoje čitavi trustovi koji od toga profitiraju – i tu autorski film kao ni druge umetnosti nema šta da traži. Paradoks je, međutim, u tome što su se vrhunski umetnici, pa i filozofi, uveren sam u to, sjajno zabavljali na vrhuncima svoga stvaranja: uzmite samo Ničea ili Gombroviča, Hičkoka, Bunjuela ili Felinija… Dakle, i autorski film može biti zabavan, ako se rađa iz iskonskog nagona za igrom, a ne iz nametnutog nagona za besmislom.

* Povodom 90 godina od rođenja i 25 godina od smrti Saše Petrovića na ovogodišnjem FAF biće predstavljen gotovo ceo opus ovog autora. Koje istine njegovih filmova vidite kao bitne za aktuelan trenutak?

– Sad mi pada na pamet jedna slika, ili scena o kojoj Saša piše u knjizi Sve moje ljubavi. To su njegove partije pokera u posleratnom Beogradu, pa i noći probdevene za pokeraškim stolom sa opasnim udbašima, kakav je bio Ratko Dražević. To je spoznaja da se čitav život može rešavati, ili bar doživeti u nekim povlašćenim intervalima vremena, a iz toga nastaju i povlašćeni, epifanijski trenuci kao kruna Sašinih filmova.

* U vašoj knjizi eseja o jugoslovenskom filmu „Portreti: 24 sličice u sekundi“ pisali ste i o Gordanu Mihiću u čiju je čast FAF ove godine ustanovio nagradu za najbolji scenario. Esej ste naslovili „Spev o gubitniku“. Ko su, prema vašem mišljenju, najveći gubitnici našeg vremena?

– Pa gubitnici smo svi mi, građani ovog društva, svi osim tajkuna, političara i njihovih saslužitelja. I o tome mi je upravo govorio Makavejev, kad sam pre 20 godina radio razgovor sa njim: kako je društvena margina o kojoj mu je pričao Mihić, dok je pisao seriju Sivi dom i upoznavao se sa tim slomljenim životima dece iz popravnih domova – kako je ona sada nabujala i progutala praktično čitavo društvo.

* Ovogodišnji festivalski vizual u znaku je Dušana Makavejeva čije će kratke filmove publika moći da vidi pre projekcija filmova iz glavnog programa. Kako vidite ovaj krak Makavejevljevog opusa, koji biste film izdvojili iz njega i zašto?

– Ti filmovi su onaj embrion Makove neverovatne imaginacije kao i asocijativne inteligencije, i nagona za igrom o kojem sam već govorio. On će se dalje samo razvijati i usložnjavati, kroz saradnju sa Brankom Vučićevićem, Jovanom Ćirilovim, Bojanom Marjan Makavejev i drugim ljudima važnim za njegove igrane filmove. Ali upravo kratki film kakav je Pečat, koji ćemo imati na otvaranju, prapriča je te velike umetničke avanture – taj instinktivni strah, strepnja senzibilne, kreativne jedinke da će društveni odgoj i dresura njegov život pretvoriti u običan broj i simulaciju življenja.

Duh festivala zajedno sa gledaocima

Govoreći o ljudima koji su oblikovali FAF tokom vremena Vučinić je naveo i one koje su učestvovali u žiriju, pratećim programima festivala, njegovom dizajnu. Tako su pratećem programu značajno učešće imali i scenarista Branko Vučićević, slikari Olja Ivanjicki, Milan Tucović i Vladimir Dunjić, pisci Goran Petrović i Goran Gocić, kompozitor Zoran Simjanović, autor Puriša Đorđević, filmolog Marko Babac…

„U radu zvaničnih žirija učestvovali su gotovo svi značajniji reditelji i scenaristi iz našeg regiona, od Makavejeva, Zafranovića, Karpa Godine, Dejana Dukovskog, Jana Cvitkoviča i Gordana Mihića, do Milene Marković, Maje Miloš, Zvonimira Jurića, Srđana Karanovića, Gorana Markovića, Žilnika, kao i Hane Jušić i Ognjena Glavonića ove godine. Već smo spominjali veliki doprinos profesora Vlade Petrića, kako u organizovanju i moderiranju konferencije o Autorskom filmu 2007, tako i u ustanovljavanju i doniranju nagrade za najsinematičniju sekvencu. Ovde bih spomenuo i grupu ŠKART, njihov neobično kreativan dizajn monografije Pohvala ludosti: 20 godina Festivala autorskog filma (2014). Sve ove ličnosti, kao i mnogi koje sam verovatno zaboravio da pomenem, zajedno sa svim gledaocima, od 1994. do danas, sa stranim gostima i sa ekipom koja sada radi na programu – čine duh našeg festivala“, ispričao je Srđan Vučinić.