Srećan je onaj ko zaboravi: „Slepi miš“ Johana Štrausa, „opereta svih opereta“, u Bavarskoj državnoj operi

Opereta je vrh koplja muzičkog teatra zabave u Beču 1870-tih godina i još relativno mladi žanr.

Iz Pariza uvezena Opéras bouffes Žaka Ofenbaha činila je model kompozitorima kao što su: Franc Supe, Karl Mileker i Karl Celer.

Ali je Johan Štraus, kompozitor najvećeg hita ovog žanra.

U svom ”Slepom mišu” Štarus drži ogledalo pred licem tamom ispunjenom visokom građanstvu k. u .k. – monarhije.

U centru radnje su rentijer i lola Gabrijel fon Ajzenštajn, koji se koristi predstojećim odlaskom u zatvor da bi se još jednom prepustio svojim neutoljivim strastima i slastima.

Jedna proslava kod legendarnog princa Orlofskog mu pruža šansu da svoje zamrznute veštine zavođenja odledi – mađarska grofica koja mu je mozak zavrtela, zapravo je prerušena njegova sopstvena žena.

Tu će biti ekscesivno slavljeno, raskalašno ispijano, flertovano i zavođeno do rane zore i komatoznog ”šljivovičkog” mamurluka i konačnog stupanja u zatvor na odsluženje kazne.

Maskenbal na zlom glasu

Libreto ”Slepog miša” je komedija „Le Réveillon“ Ofenbahovog libretiste Ludovika Halevija nastalog u saradnji sa i Anrijem Mejakom, koje je Rišar Žene adaptirao za Štrausa.

Žene nije bio samo libretist, već i kompozitor koji je supstancijalno doprineo uspehu ”Slepog miša”, time što je velike delove partiture sam orkestrirao.

Štraus i Žene ne crpe svoj siže u mitološkom ili fantastičnom svetu – kao što je to Ofenbah činio – već se koriste socijalnom savremenošću da bi izrazili svoju gorku društvenu kritiku.

U leto 1873. je ”Slepi miš” nastao, kroz coup de force, za četrdesetak dana.

Možda je ovo pre legenda no stvarnost, ali je karakteristično to da je ”Slepi miš” nastao na početku velike finansijske krize.

Na bečkoj berzi je 9. maja 1873. je prsnuo veliki mehur spekulacija, koji se naduo u predvečerje svetske izložbe u Parizu: 120 firmi je moralo da prijavi insolvenciju, naprasno je došlo do dramatičnog pada vrednosti valutnog kursa, te je policija morala da zatvori berzu u 13 sati.

U to vreme su Johan Štraus i Rišar Žene uveliko radili na libretu ove operete.

Praizvođenje je bilo 5. aprila 1874. u bečkom Theater an der Wien.

U centru komedije je proslava kod princa Orlofskog, danas bismo rekli party uz ekscesivnu opijenost i opuštenost.

Hladan i uređeni svet Ajzenštajna – veliki građanski salon – biće napušten, i sve figure, prerušene i sa maskama na licu, zaranjaju u jedan drugi svet.

Ovde posluga može svojim poslodavcima da saspe u lice: ”Zato ti savetujem, da gledaš direktno u lice ljudi!”.

Ovde dolazi pod inspirativnom snagom alkohola, koji se lije na sve strane, do opšteg bratimljenja – u društvu u kome je uobičajeno da se čak i bračnim partnerima govori na ”vi” – sada je unisono ponuđeno ”ti”.

Maskenbalovi su bili u 19. veku mesto polu-sveta (demimonde), koje je pratila fama o frivolnosti i koji su zbog toga bili na zlom glasu.

Tako je i valcer, koji prožima muziku celokupne operete, na početku 19. veka je bio podozrevan i preziran zbog intimnog zagrljaja partnera kao brzi okret u plesu koji vodi vrtoglavici.

Burleskni entertejment

Režiser Beri Koski daje ovoj opereti nove akcente i novu formu i posvećuje se njenoj morbidnoj strani.

Mesto zbivanja je Beč, grad zlatne ere opereta, gde je 1874. u ”carstvujuščoj Vijeni” ovo delo praizvedeno.

Sve je ovde u hedonizmu dionizijskih slasti: čaše zveče, penušajući šampanjac šiklja u izobilju, lije i preliva na sve strane, odnosi bivaju poljuljani, ovde će biti ljubavi, plesa i laži.

Ovde se slavi do ekscesa odnosno sve dok se još na nogama može da stoji, verno motu i kredu: ”Srećan je onaj ko zaboravi…”

Tako je i ova inscenacija prožeta drečeći šarenim, perfektno koreografski studiranim masovnim scenama, sličnim orgijama, koje postavci Berija Koskog daju jedinstveni pečat.

One i optički i čulno ulivaju sasvim novu dimenziju i daju jedinstvenu stilsku auru ovoj ”opereti svih opereta”.

Nju odlikuju tipični elementi farse, komediografska tehnika zamena identiteta, frivolne afere, kao i zbrka i zabuna u toku jedne novogodišnje noći.

A uvertira „Slepog miša“ možda je najatraktivnija i najpopularnija uvertira ikada napisana.

Na mah opereta u inscenaciji Berija Koskog prerasta u revijalni burleskni teatralni entertejment sa serijom arija (songova), baletskih numera, stepovanja i slepstik skečeva.

U ovoj opereti se nižu i nadovezuju: kuple (couplet), čardaš (csárdás), arijeta (arietta), tercet, brza picikato-polka, galop, valcer.

Kostimografija je bila poverena Klausu Brunsu.

Ovo je bila kostimografska eksplozija svih polova: fantastičnih kostima iz ukrasnih tkanina sa beskrajno inventivnim modnim asesoarom, dekorativnim šljokicama, perjem, šeširima, karnevalske estetike i paradnog stila građanskih balova, oscilirajućih između dekadencije i depresije.

Bezvremeno delo

Dirigent za pultom je bio generalni direktor Bavarske državne opere Vladimir Jurovski, Georg Nigl kao Gabrijel fon Ajzenštajn, Dijana Damrau kao Rozalinda, koja je briljirala lakoćom svog soprana u najvišim registrima, Katarina Konradi, kirgizijska sopranistkinja sa moćnim vokalom kao Adele, kounter-tenor Endrju Vots kao princ Orlofski i celokupni ansambl pevača i hora je dugim oduševljenim aplauzom minhenske publike pozdravljen.

”Slepi miš” je nova produkcija ovog dela posle 26 godina pod svodovima Bavarske državne opere, ističe sa ponosom intendant Serž Dorni.

On nalazi da je odavno bio čas da se ovo delo, kao nova inscenacija, ponovo nađe na repertoaru ove renomirane operske kuće.

”Slepi miš” je bezvremeno delo koje je od svog nastanka krajem 19. veka, kroz prelome 20. veka do danas imalo i možda će u kibernetičkoj budućnosti imati svoje mesto među publikom.

U tom smislu i mi možemo dodati: ‚Fledermaus forever‘!

Ovo delo je zenit klasične operete.

Ona je genijalni spoj svih atributa: ona je i bečka i pariska opereta, ali najvećma Štrausova od prvog do poslednjeg takta.

Frenetična radost publike je pokazala da nam je u vreme permanentnih kriza, od pandemije kovida preko energetske krize do ratova, ovakvo delo koncipirano na pomenutom motu o zaboravu, kao katarzis, možda najpotrebnije u ovaj čas, makar to bilo i za jednu novogodišnju noć u okviru koje se i ova burleskna radnja zbiva.