Srećni ljudi nisu interesantni

P { margin-bottom: 0.21cm; }

Iako je ona već bila u Kanu kao glumica (Moj ujak iz Amerike; I jedni i drugi) i kao član žirija 2000, ovo je treći put da predstavlja jedno od svojih dela na Kroazeti. I to „Bol od kamenja“. Veliko dostignuće za ovu damu-rediteljku, koja samu sebe definiše kao „jednu glumicu koja pravi filmove“, čiji je zadivljujući i atipičan put stvorio od nje jednog od najinteresantnijih reditelja francuskog filma.

Ova 70-godišnja tanana i otmena Francuskinja, prefinjenog držanja i manira, za razliku od drugih nije postala reditelj jer joj karijera glumice nije pružala satisfakciju. Naprotiv, nakon pozorišne karijere, a zatim saradnje sa Soteom, Lelušom, Blijeom, Devilom, De Brokom i dr, ona je jednostavno imala želju da produži svoj umetnički put drugačije. „Ne biti više samo vojnik“, kaže ona. „Svaki život ima više uzdaha i više puteva. Ništa ne ponavljamo, samo nastavljamo. Nisam imala utisak da prelazim iz života glumice u život sineaste. Pre da je to nastavak, manje-više ravnoteža“.

Nakon sedam divnih filmova – 1989 – Jedan od dva vikenda; 1993 – Omiljeni sin; 1997 – Trg Vandom; 2002 – Protivnik; 2006 – Prema Čarliju; 2010 – Jedan balkon nad morem i 2014 – Lepa nedelja, koji su doživeli puno uspeha, a za koje su nagrade pripale njenim glavnim glumcima (Katrin Danev u Veneciji za najbolju žensku ulogu, Danielu Oteju i dr.), ona ne samo što se afirmisala kao osobiti reditelj, već je isto tako nametnula i jedan stil. Istovremeno romaneskni i realistični – svet u kome se mešaju porodične tajne i patnje promašenih ljubavi, vapaji duše i duha, kontrolisani i nekontrolisani putevi naših života. Ona na osobit način posmatra muškarce i žene koji su posrnuli i zatim uspeli da se uzdignu i obratno, odnosno, puteve ljudskog življenja od svetlosti do senke i vice versa. Ali ono što je posebno interesuje je da uhvati njihovu usamljenost, njihovu marginalnost, njihove fantazije i teškoće da pronađu mesto u svetu iz koga su se često dobrovoljno isključili, kako ne bi nikome polagali račune. U svakom slučaju, kako ona kaže – „Srećni ljudi nisu interesantni. Oni nemaju priču“.

Zato i ne čudi da je glavna ličnost njenog poslednjeg dela „Bol od kamenja“, jedna tragična, nesrećna heroina. „Ličnosti žena me interesuju kada u sebi imaju nešto vibrantno, potresno, poetično. Privlači me nešto u ženskom ludilu, njihova ranjivost, pa čak i rizik od moguće katastrofe“.

Scenario je sačinjen na bazi slobodne adaptacije istoimenog romana Italijanke Milene Agus, o devojci koja potiče iz miljea male ruralne buržoazije i koja sanja o velikoj, pasionantnoj ljubavi, za šta niko u njenoj okolini nema razumevanja. U epohi, u kojoj je sudbina i budućnost žene bila isključivo vezana za brak, njene ideje su nastrane, opasne. Čak ih smatraju i ludima. Roditelji je udaju za sezonskog radnika, koji bi od nje trebao da napravi respektabilnu ženu. Gabrijela je očajna. Ne voli ga i čini joj se da ne živi, već vegetira. Prilikom odlaska u banju, zbog lečenja bubrega i svog – bola od kamenja, ona sreće jednog poručnika, ranjenog u ratu u Indokini, koji u njoj iznova pobuđuje strast i želju za ljubavlju. Oni nameravaju da pobegnu zajedno i ona je rešena da ide do kraja svog sna.

U vremenu u kome dominiraju blokbasteri i veliki spektakli, teško je i zamisliti da neko napravi ovakvu ljubavnu romansu. Za mnoge verovatno suviše konvencionalnu i sladunjavu, koja može da isprovocira i neku suzu. Međutim, zahvaljujući elegantnoj režiji Garsie, može se reći da je ona naizgled ovu jeftinu romantičnu fikciju učinila uverljivom i vrlo gledljivom. Dobrim delom i zahvaljujući izvanrednoj Marion Kotijar, koja nosi ceo film i koja bi sutra mogla da bude glavni pretendent za Palmu za najbolju žensku ulogu. Utisak o ovom dirljivom, prelepom filmu bi, svakako, bio daleko bolji da nema završnog tvista, koji je celu sagu nepotrebno zašećerio.