Dušan Kovačević za Danas: Srpski narod je od Karađorđa pa do danas naučio da ima jednog čoveka i jednog vladara

– Ove godine je pedeset godina od prve premijere „Maratonaca“ i „Radovana“, obe predstave su izvedene 1973. godine u Ateljeu 212, a Vito Taufer je jedan od najznačajnijih reditelja te naše generacije, namerno ne kažem starije, jer smo mi u najboljim godinama, verovatno, a u odnosu na ono što nas čeka, sigurno smo u najboljim. Verujem da je povod za rad na „Radovanu Trećem“ neka od priča unutar ove drame, pošto u njoj postoje dve-tri teme. Tu je osnovna priča o izmeštanju čoveka iz jedne sredine u drugu, koja mu ne odgovora, ne pripada, i gde ne može da se nađe. Zatim porodična priča, i priča o ratu komšija, tako da je samo pitanje šta Vito danas iz toga čita, i šta je ono što izvlači u prvi plan. U krajnjem slučaju, to je sudbina svih tekstova koji su davno napisani – pronalazi se novi ključ za predstavu, a ja ću večeras videti šta je bila osnovna ideja za rad na ovom komadu – kaže Kovačević.

Kako podseća, pre četrdeset godina, 1983, bila je premijera filma „Maratonci trče počasni krug“, što samo govori o tome, kako pravi opasku, da su ti komadi još uvek izuzetno vitalni za razliku od njega.

Na naše pitanje o čemu nam govori ta vitalnost njegovih junaka posle pola veka, i njihova svežina u odnosu na današnje vreme, pisac koji je u svojim delima ispisao našu istoriju i karaktere kaže:

– Ti junaci su, zapravo, arhetipovi, nisu oni vezani direktno za neko vreme, niti se ja trudim da pišem komad, kao što sada pokušavam da završim dramu koju pišem jedno duže vreme, ida bih se vezivao za trenutna zbivanja i trenutne političke tokove. Jer, to se promeni za dvadedeset četiri sata, pa vam priča nestane. Jednostavno, zna se tačno šta je dnevna politika i šta je uiniverzalna politika. Ako neko ne zna, neka čita Šekspira, tako da ti ljudi koje sam pisao pre pola veka, kad sam bio baš ozbilno mlad i gledao na svet jednim pogledom, zapravo su dokument o jednom vremenu.

Nažalost, mentalitet se ne menja brzo, a vrlo često se uopšte ne menja. Kad kažem mentalitet, ne mislim ništa pežorativno, nego i na vrline i na mane jednog naroda koje su njegove osnovne karakteristike, tako da je za mene lično najbitnije kad radim pozorišnu ili filmsku priču, da ta prilča bude jako dobra i čvrsta. I kad već pomenuh Šekspira, kao što je govorio kralj Ričard Treći, „Dajem kraljevstvo za konja“, ja bih dao sve za jednu dobru priču – smatra Kovačević.

Jedno od njegovih ključnih i najizvođenijih dela, kako na ovdašnjim scenama tako i širom sveta, govori o primitivnoj i autističnoj zajednici, seoskim zavičajcima naseljenim u velegradskom soliteru, koji su u stalnom sukobu sa celim svojim okruženjem, a „poglavar“ toga je Radovan, „glava kuće“, i kao takav, nažalost, i dalje je metafora srpskog društva.

– Svi koji su ga do sada radili imali su ozbiljnu opterećenje igrom Zorana Radmilovića, a taj komad nije zasnovan toliko na čistom žanru komedije, on je u čitanju i u razlogu zašto sam ga pisao mnogo ozbiljniji. Tu postoje dve osnovne teme – neprilagođenost i diktatura jednog čoveka u okviru kuće. Jer, on odlučuje kad će ko da rodi, šta će ko da radi, i ta priča se iz tog razloga ne menja, jer svaki čovek koji omogući sebi da bude gospodar, da li jednog stana, ili porodice, ili kolektiva, ima želju da na tom mestu ostane zauvek. I to je ta večita priča o borbi za vlast. A kad već pričamo o borbi za vlast, to je nešto što je možda najinspirativnija tema u ozbiljnim komadima uopšte napisanih od antičkih drama do danas.

O tome koliko smo mi u tim našim manama negde konstantni u svom mentalitetu, Kovačević objašnjava našom današnjicom:

– Reći ću nešto u odnosu na trenutna politička zbivanja u Srbiji, koja su evidentna i o kojima ljudi iz opozicije ne vode dovoljno računa. Srpski narod je od Karađorđa pa do danas naučio da ima jednog čoveka i jednog vladara. Mora je da bude zaljubljen, da kažem malo metaforično u jednog čoveka, a mi smo imali nekoliko pokušaja kolektivnog rukovodstva i znamo da to nije uspelo. Današnja opozicija najviše liči na kolektivno rukovodstvo, i to ne funkcioniše. Dok ne izmeste jednog čoveka, koji će kao ličnost biti prihvatljiv za većinu ljudi, svojom pameću, darom, znanjem, šarmom i svim ostalim što mora da poseduje jedan budući predsednik, i dok ga ne formira u javnosti, neće uspeti ozbiljno da ugrozi današnju vlast. Rasipanje na deset ili dvadeset potencijalnih budućih lidera jednostavno ne funkcioniše.

Ja to pričam na osnovu velikog iskustva iz devedesetih godina, Vuk Drašković je vodio opoziciju tri -četiri godine, a onda se pojavio Zoran Đinđić, pa se pojavio Koštunica. Oni su svojim personalnim, ličnim autioritetom, stavovima, govorima, ponašanjem i svim ostalim što su posedovali, izborili za to da budu vođe, i da budu budući predsednici ili premijeri. Današnji ljudi iz opozoicije moraju sesti i videti ko je to među njima. Ko može da preuzme na sebe tu odgovornost, i ko ima tu harzmu da veže većinu ljudi iza sebe. Ponavljam, kolektivno rukovodstvo apsolutno ne funkcioniše kod nas. Po principu tradicije, mentaliteta, mora da postoji otac, mora da postiji vođa. I to je od Karađorđa, pa hajde sad da krenemo kroz istoriju.

Naravno, rizik tih vođa, podseća Kovačević, je da je većina ostala bez glave baveći se politikom, a to opet nije ništa novo – u Americi je svaki drugi predsednik ubijen. Politika je zavodliv i opasan posao, i ulog ulaska u politiku je glava, tako da onaj ko želi ozbljno da se bavi politikom, kako objašnjava, mora da razmišlja o ličnoj egzistenciji.

– Nekoliko puta za vreme Miloša Obrenovića i kraljevine bilo je pokušaja da se pravi neko kolektivno rukovodstvo, i to u trencima aplikacije ili kad je Aleksandar od Jugoslavije ubijen, i to nije funkcionisalo. Tito je vladao sam, bio obožavan, pa je onda došao Sloba, pa je bio sam i obožavan, a između Tita i Slobe bilo je kolektivno rukovodstvo, onih šest – sedam političara koji su se smenivali kao vašarski cirkus. Ko se njih uopšte seća, da li su uspeli da spasu zemlju, i da li je iko od njih išta napravio? Vučić je danas jedan u nizu tih ljudi u koje naš narod gleda kao u vrhovnog gospodara u onom starom, patrijarhalnom smislu.

Na naše pitanje da li zbog te naše mentalitetske ljubavi prema autoritarnoj vlasti, prodemokratski lideri koji se zalažu za suštinske promene i ne grade kult ličnosti, kao što je to bio Zoran Đinđić, unapred nemaju šanse, kaže:

– Apsolutno je da volimo autoritarce, a Đinđić je pokušao da izvede nešto što je malo kopmlikovanija i ozbiljnija priča. Kada danas pričate o tome zašto Aleksandar Vučić čuva svoje ljude, pa čuva ih baš zbog iskustva Zorana Đinđića. Da li bi bilo logično i normalno da prepusti tajne službe, policiju, vojsku, operativce, oružanu silu, nekome ko ga ne voli, ko je protiv njega? A Zoran je to morao da uradi, i uradio je pod pritiskom nerasformiranih službi Miloševiševog režima. I znao je dobro kuda ide, i govorio je o tome. Ja sam s njim sedeo bezbroj puta, pričali smo na tim našim dogovorima tokom protesta devedesetih, a i kasnije, posle petog oktobra, o svemu. Bio je potpuno svestan toga da ga službe prate i da mu rade o životu, da ne pominjemo sada i onih nekoliko pokušaja atentata na njega, tako da je priča u Srbiji o prodemokratskom političaru, od Karađorđa pa do danas, jedan od najrizničnijih poslova – smatra naš kultni pisac.

– Mi volimo „oca“, volimo gazdu, „čvrstu ruku“, ne osećamo se dobro ako je došla epidemija demokratije. Uzmite primer našeg radnika koji je svojevremeno izmislio onu čuvenu parolu „ne možeš ti mene tako malo da platiš koliko ja mogu malo da radim“, pa onda ode u Nemačku i bude najbolji radnik, zato što je tamo vlasnik fabrike gazda, autoritet, i ono što on poštuje. I to je kraj, kakvo samoupravljanje, kakve priče.

Demokratija, kad pogledate samo noviju istoriju, 19. i 20. vek, objašnjava Kovačević, uspevala je tek posle jako velikih borbi.

– Onda kada se društvo kulturom i obrazovanjem izdigne na taj nivo da razume da je pravo svakog čoveka apsolutno i vrhunsko, i vrhunski zakon, onda uspeva demokratija, ali za to treba da prođu vekovi, ne može se preko noći dekretom doneti sloboda. Sloboda se stvara u načinu mišljenja, obrazovanja, načunu poimanja sveta, u jednoj vrsti velike empatije prema drugim ljudima. To se uči, jer u suprotnom, dobijate nasilno društvo, a nasilno društvo stvara nasilne podanike. Ništa to nije novo, i ovo što sam pomenuo priču o ljudima iz opozicije, to je nešto što je istorijski utemeljeno – dok se ne pojavi jedan među njima, a tu ima i mladih, pametnih ljudi, koji će biti prihvaćenih od svojih i biti istaknut kao vođa, sve ostalo će biti uzalud.

Ja vidim nekoliko njih koji su obrazovani i na svoj način imaju dobar stav, ne bih sada izdvajao nijedno ime, jer opozicija mora da sedne i sama među sobom da se dogovori. Jer, ovo što se sada događa u tim novim podelama, to jednostavno nije dobro, ne samo za opoziciju, nego generalno nije dobro kao način mišljenja. Nije dobro da se bilo koja dobra ideja koja se začne ,već u začetku uništi, tako da je to ono što nam predstoji kao društvu kroz jedan duži vremenski proces. Da se organizujemo po nekim drugim principima, tako da i ta drama o Radovanu Trećem i njegovom autoritetu kao vladaru u jednoj porodici, naravno, na jedan komediografski način, zapravo priča o vlasti i čoveku koji određuje sudbinu ljudi nad kojima može da vlada.

A koliko smo mi danas nasilno društvo podanika, i koliko smo uopšte slobodni, Kovačević ističe:

– To je individualna stvar, sloboda nije kolektivna, svako od nas je slobodan onoliko koliko želi da bude slobodan, ne možete očekivati da vas neko drugi zaštiti ako ste u vlastitoj kući rob. Ko će vas zaštiti? Ovaj femicid i ovaj užas ubijanja žena za mene je jedna od strašnijih stvari i pojavnosti uopšte, i to nema nikakve veze sa politikom, to je mentalitet koji ja pamtim od detinjstva. Žene su tu da rađaju buduće heroje, o tome sam napisao ceo traktat u „Svetom Georgiju“. Neko ko je ugnjetavan i ko se na bilo koji način se oseća kao žrtva, mora da se buni, neće se buniti komšija za vas. Komšija će čak, ako vidi da je nasilje u kući veliko, da to prećuti iz straha. To su zakoni, čak animalni zakoni, taj odnos je bio nekad u pećinama, imamo na onim crtežima ko je radio, ko je išao u lov, i to je ostalo do danas. Menja se garderoba i tehnologija, ne menja se čovek u suštini kroz hiljade godina. Najbolji primer za to je da pogledamo neku istorijsku priču, pročitamo neku knjigu od pre dve hiljade godina, ili neku antičku dramu, i videćemo da je problem skoro isti.

Ono što Kovačević takođe ponovo naglašava je, da ljudi iz opozicije treba konkretno da se dogovore šta hoće da rade.

– Imam to storijsko iskustvo, jer sam se i u dramama i u filmovima bavio ovim temama – u „Andergraundu“ ljudi pedeset godina žive dole, u podrumu, a oslobodio ih je majmun kad je ušao u tenk, tako da je moje iskustvo sigurno zasnovano na činjenicama. Morate da imate Karađorđa, ili Miloša, ili kralja Aleksandra, ili Broza, ili Miloševića, ili Vučića. Šta je između toga? Nesrećni Zoran Đinđić, koji je poverovao da su ljudi oko njega njegovi ljudi, i izašao je i staio pred zid. Njega su streljali, i znao je da je osuđen na smrt. Nadam se da će se ove političke trzavice u zemlji rešavati, pre svega, na jedan miran način. Jer, nasilje izaziva nasilje, i to ničemu ne vodi. Niko nije imao sreće ko je nasiljem pobeđivao – objašnjava Dušan Kovačević.

Teška jesen i puno problema 

Ali, sve u svemu, kako navodi Kovačević, pred nama je jedan vrlo komplikovan period, koji će sačekati i svaku buduću vlast.

– Prva stvar je Kosovo, druga Ukrajina, a taj rat će trajati jako dugo. Biće, dakle, puno posla, puno problema, čeka nas jedna vrlo teška jesen zbog svega što se dešava i u okruženju, i mene brine sve to zajedno. Rekao bih, ako može da se priča o nekoj dobroj strani na Balkanu, najveći uspeh političara na ovom prostiru u protekle dvadeset tri godine, to pominjem od 1999. kad je bilo bombardovanje Srbije i Crne Gore, što nije bilo rata. To je najveći uspeh, to šta je ko radio, izgradio i sve ostalo, nije tako važno, najbitnije je što nije bilo rata. To treba stalno ponavljati i treba sačuvati. Mir, apsolutno, nema cenu. Nema ni jedan razlog, ni jedno opravdanje, da se na ovim prostotima ponovi rat, koji je ovde svakih trudeset – četrdeset godina odnosio stotine hiljada života. Svako ko ima bilo koji politički uticaj, pod jedan, mora da zna da je mir osnovni preduslov za bilo kakav život. I ponavljam ono što sam stotinu puta rekao – svaki loš razgovor je bolji od dobrog rata – ističe Dušan Kovačević.

BONUS VIDEO: