Srpski PEN centar i Izdavačka kuća Arhipelag: Omaž Čarlsu Simiću, pesniku koji se uzdigao do kosmičkih visina i zadivio svet

Veliikan čija književna dela ostaju američkoj i srpskoj kulturnoj baštini, dobitnik Pulicerove nagrade koga kritika smatra jednim od najvećih pesnika druge polovine 20. i početkom 21. veka, rođen je pre 85 godina u Beogradu kao Dušan Simić, a preminuo je 9. januara ove godine.

O izuzetnoj ličnosti Beograđanina koji je 1953. s porodicom emigrirao u Pariz, a godinu dana kasnije u SAD, govoriće književnica i predsednica Srpskog PEN centra Vida Ognjenović, novinarka Vesna Roganović koja je 1991. prva započela prevode njegovih tekstova, pesnik i esejista Slobodan Zubanović.

Učesnici događaja posvećenog Čarlsu Simiću su i pesnik, kritičar i izdavač Arhipelaga Gojko Božović (objavio je njegove knjige „Alhemija sitničarnice“, „Gledaj dugo i netremice“, seriju njegovih eseja o poeziji koji se nalaze u knjigama „Tamo gde počinje zabava“, „Čudovište voli svoji lavirint“ i „Anđeli na žici za veš“), i pesnikinja Radmila Lazić.

Najvažnije svedočanstvo o privatnom životu velikana koji se iz Ulice Majke Jevrosime otisnuo u svet daće njegov brat od ujaka, poznati radio i TV novinar i glumac Dejan Đurović. On će oživeti sećanja na njihovo zajedničko odrastanje koja su nepoznata javnosti, na dečačke nestašluke na Paliluli, polazak u školu u Dečanskoj ulici, srednjoškolske dane u Drugoj muškoj gimnaziji…

– Dejan Đurović i Čarls Simić bili su vrlo bliski, ne samo po toj rođačkoj liniji već i generacijski – obojica su rođeni 1938. godine u razmaku od šest meseci. Čarls 9. maja, a Dejan 7. novembra, tako da su zaista i bukvalno zajedno odrastali do njegove emigracije. Ostali su vrlo bliski i kasnije, i upravo je Dejan na svim promocijama Čarlsovih knjiga u Beogradu uvek čitao njegovu poeziju – kaže za Danas Gojko Božović.

Simić je bio član Američke akademije za umetnost i književnost, na Univerzitetu u Nju Hempširu više od trideset godina predavao je engleski jezik i kreativno pisanje, a među brojnim visokim priznanjima koje je dobio su i nagrada Fondacije Makartur, Međunarodna nagrada za poeziju Grifin, nagrada Volas Stivens, Evropska nagrada za poeziju u Vršcu, Zlatni venac na Ohridu…

Pored poezije pisao je i izvanredno uzbudljive eseje o američkim pesnicima, o pesnicima Latinske Amerike kao što je Oktavio Paz, o velikanima evropske kulture, poezije, umetnosti, ali i o nekim neobičnim ličnostima koje je on umeo da pronađe.

Imao je veliki dar da piše o slikarstvu i filmu, o američkoj pop kulturi, o bluzu, džezu…, i po oceni mnogih svetskih kritičara bio je nesuđeni Nobelovac.

Simić je najzaslužniji za prisustvo savremene moderne srpske poezije u SAD u dugom nizu poslednjih decenija, preveo je neke od naših najvažnijih pesnika kao što su Vasko Popa, Aleksandar Ristović, Ljubomir Simović, Novica Tadić…, i ne samo njihove pojedinačne pesme nego je objavio i čitave knjige, antologiju moderne srpske poezije.

Kada je 1990. primao Pulicerovu nagradu za knjigu pesama u prozi „Svet se ne završava“, Simić se zahvalio rečima:
„Posebno sam dirnut i počastvovan što sam izabran za ovo priznanje, zato što sam bio dečak – imigrant koji nije govorio engleski do petnaeste godine“.

Pokušavam da razumem zvezde, ženu koju volim…

„Poezija je odbrana individualnosti. To je način da se čovek brani od svega, od svog plemena, porodice, religije… Pesnici su uvek bili po strani, a poezija je jedino mesto gde čovek može da kaže: Slušajte, sve je to lepo, svi ti vaši istorijski planovi itd, ali ja imam svoj život. Tu sam sâm, i pokušavam da razumem ove zvezde, ovu ženu koju volim, moj grad, bašticu oko koje ima posla…Ali, šta će biti sa svim onim što smo držali u glavi i nadali se da će drugima biti zanimljivo kad nas više ne bude? Od ovoga neće ostati ni traga, a ako nešto od tih misli i prenesemo na papir, čak ni to nije garancija da će biti sačuvane. Biblioteke, i javne i privatne, pune su knjiga koje više niko više čita. Svako ko ode na gradsku deponiju može da vidi požutele rukopise i pisma bačene kao đubre koje nažalost, ali nesporno, ni autorovoj porodici nije potrebno…“, zapisao je u jednom od svojih tekstova Čarls Simić.