Srpsko-hrvatsko / hrvatsko-srpsko jezičko bogatstvo

Na promociji su govorili dramaturškinja Borka Pavićević, reditelj Gorčin Stojanović i književni kritičar Saša Ćirić, kao i sam autor.

„Summa theatralica“ je knjiga eseja, kritika i prikaza predstava igranih u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, koje je autor imao priliku da odgleda u poslednje dve godine. Mnoge od predstava o kojima se u knjizi govori su i dalje u izvedbi pa bi knjiga mogla da posluži i kao svojevrstan vodič kroz svet savremene pozorišne scene u državama nekadašnje Jugoslavije.

Borka Pavićević je istakla da je knjiga pisana jezikom originala, jezikom kojim se govori u pozorištu i koji je smisaono razumljiv i primamljiv. „Ovo je jezik koji pozorišnu predstavu ne prepričava, već predstavlja sa jednom vrlo retkom akribijom gde se, zapravo, govori o celom intelektualnom aparatu ili miljeu koji u jednoj predstavi postoji. Zanimljivo je da se u nekim kritikama počinje od scenografije, u nekim kritikama se počinje od teksta, u nekim od glumca. Svaki put je ta kritika neka drugačija kritika koja na svaki način odgovara telu predstave, i vodi računa da mene kao čitaoca, kao publiku, primami da to gledam“, rekla je Pavićević.

„Kroz „Suma theatralic-u“ Gradimir vrši svoju slobodu i ne dopušta da mu je drugi otmu i zato on nema problem da vrlo oštro i beskompromisno kaže kako stoje stvari… Tim svojim integralističkim pristupom Gradimir, zato što je reditelj, ide ka celini i traži je, pa ako ne nađe celinu nađe onaj neki detalj koji bi mogao biti sinegdoha ili nešto od čega je celina mogla nastati“, rekao je Gorčin Stojanović i na temu Gojerovog jezičkog stila dodao da on u svim svojim knjigama ume da prepozna tačno ono što je potrebno i da zatim to i napiše jezikom koji je „zbilja srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski, možemo ga zvati kako god hoćemo, ali jezikom u kome kad je nešto drukčije to je drugačije nego kad je nešto drugojačije, a kad je nešto drugačije to je drugojačije nego kad je drukčije, pa je to jedno božanstveno bogatstvo da sinonimi nikad nisu sinonimi nego reči za koje, kad uđete u taj jezik, vi tačno znate o čemu se radi i zašto je baš ta reč upotrebljena.“

Autor Gradimir Gojer je skrenuo pažnju na to da danas postoji problem pisanja o teatru uopšte i da to nije samo problem pozorišne kritike. Danas, kako je naglasio, nema više razvijenog pozorišnog mišljenja kao što je to bilo za vreme Jugoslavije. „Oni ljudi koji danas pokušavaju nešto da pišu, oni su dragoceni samo po tome što pišu, jer je teatar jedna zanemarena stvar u društvu. Ne samo finansijski zanemarena, ona je pre svega spisateljski zanemarena“, naveo je.

O knjizi poezije „Pjesni iz Vallarse“ govorio je kritičar Saša Ćirić. On je istakao da je Gojer tradicionalni pesnik koji prati tradiciju od romantizma do nasleđa modernizma uspostavljajući dijalog sa pesničkim veličinama od Dantea i Petrarke do nekih pesnika koji pripadaju srpskom pesništvu. „Dobar deo pesama, kao iz neke antičke tradicije, predstavljaju dnevničke beleške ili zapise nastale prilikom putovanja ili na određenim mestima, od Italije pa do naših krajeva i tu se uspostavlja jedan dobar ili plodonosan odnos između duha mesta i duha same pesme“, rekao je Ćirić.