Srpsko književno društvo održalo prvu književnu štafetu na Adi Ciganliji

Učesnici manifestacije su književnici i teoretičari iz Srpskog književnog društva, ali je štafetna šetnja bila otvorena za sve koji su žele da se pridruže.

Svaki učesnik je dobija svoj redni broj, nakon čega je sa štafetom prelazi stazu dugu 500m. Književnici u štafetu ubacuju svoj tekst koji su prethodno napisali, a kada otrče krug, štafetu predaju sledećem učesniku. Na kraju trke, zamisao je bila da se svi tekstovi pročitaju kao jedinstvena celina.

Organizatorka Danica Vukićević iz Srpskog književnog društva kaže da je manifestacija zamišljena kao spoj zabave i književnosti.

„Književna dešavanja se stalno dešavaju u zatvorenom prostoru sa malo ljudi i često su dosadna“, kaže Vukićević za Danas.rs i dodaje da očekuje da će se ova manifestacija održavati i u budućnosti.

Učesnik Dejan Simonović kaže da je cilj ove manifestacije da književnost izađe iz svojih uobičajenih tokova u drugačiji ambijent.

„Cilj je da malo istričimo, napišemo nešto za tu priliku i spojimo književnost i rekreaciju, da ipak ne kažem atletiku, jer ipak nismo profesionalni atletičari“, kaže Simonović.

Učesnik Nenad Milošević kaže da je veoma važno književnost izmestiti iz izloga i sa polica sa knjigama, jer je književnost sastavni deo života.

„Književnost koja ne ulazi u nas i koja nema povratnu reakciju u našim životima je slaba književnost ili nije književnost i u tom smilsu smatram da je ovo na neki način, ne mogu da kažem veoma važno, ali me raduje“, smatra Milošević.

Milošević kaže da je za ovu trku pripremio tekst iz svog eseja „Lutajuća planeta“ iz 2014. godine. Inspiracija za ovaj esej je bio slučaj širenja lažne vesti da je Dobrica Ćosić dobitnik Nobelove nagrade.

„Bio sam svedok gde su ljudi to ozbiljno shvatili. Ja sam u jednom trenutku pomislio da je to istina i onda sam počeo da razmišljam zašto su mu dali Nobelovu nagradu“, kaže Milošević za Danas.

Učesnici ovog događaja su uglavnom koristili tekstove koji su napisani prethodnih godina, jer kako kažu, tekstove ne pišu po narudžbini, već u naletu inspiracije.

Tako je učesnik Živko Nikolić  za svoju štafetnu trku iskoristio pesmu „Zakasnio“ koja je inspirisana njegovim kašnjenjem na posao.

“Za drva sam zakasnio, za sve,

Ali oblake nikada pre takve nisam video.

Dugo sam u šaku inje sakupljao,

I dugo sam na sebe zaboravljao,

a drva nisam kupio,

I na voz sam zakasnio.

Uzaludni proboden stožar stoji,

Uzalud moje jabuke opadaju,

Uzalud moje kruske, moji orasi ,

ja sam vetar, ja sam oblake, ja sam svitce,

kroz nedodjiju jurio i sve zaksanio.”

Prema rečima Nikolića, ovo nije prvi put da se poezija izgovara na neobičnim mestima. Nikolić smatra da poeziju treba približiti ljudima.

„Još 2001. godine je počeo da se obeležava Svetski dan poezije. Tada su iz kulturnog centra Beograd organizovali govorenje poezije na neobičnim mestima. Govorili smo poeziju na ski stazi, na zemunskom keju, šetalištu uz Dunav, pijaci, tako na nekim mestima gde se najčešće ne govori“, kaže Nikolić.

Književnici iz Srpskog književnog društva se nadaju da će ova manifestacija zaživeti i da će u budućem periodu biti više učesnika.