Šta im znači Narodno pozorište i kako ga vide u budućnosti?

Dušanka Stojanović Glid, glumica

– Narodno pozorište pripada mom narodu. I nama koji naše sugrađane, prosvetljujemo, edukujemo i zabavljamo evo, već vek i po kao i mnogi prethodnici koji su se sigurno susretali i sa siromaštvom i stenicama i sifilisom i glađu neuporedivo većim problemima u svom vremenu.

Danas, u ovom novom vremenu, gotovo budućnosti, osećam pobedu nad pobedama. Ova pobuna, inicirana naglom smenom direktora Drame Željka Hubača je u početku delovala kao uzaludan napor, a u međuvremenu je prerasla u snažnu odluku većine dramskog amsambla.

Odlaskom gospodina Savića i njegovih saradnika, nadam se svih odlazi jedna regresivna struja iz naše kuće.

Nacionalno pozorište je svuda u svetu monumentalna tekovina koju treba kreirati kao moderan mehanizam za one koji tek dolaze i treba da ga održe u misiji uzvišene savremene nadahnute ideje koja ostaje našim sugrađanima i njihovim potomcima.

Ovaj događaj sa protestom je spontana definitivna žudnja i htenje za promenom u narednim godinama koje dolaze i koje će u svakom smislu biti progresivne i egzistencijalno stabilne.

Andraš Urban, reditelj

– Narodnom pozorištu bih poželeo dobro zdravlje u metaforičnom smislu zato što mislim da nacionalni teatri uopšte ne treba da budu mlaka voda i da ne govore ni o čemu, niti bi trebalo da staju u službu nacionalnih i patriotskih ideja. Nacionalni teatri treba da se bave onim problemima koji se tiču građanstva ili određene nacionalne zajednice jedne države. U stvari nacionalni teatri baš bi trebalo da se bore za onu vrstu teatra koji će se na živ način baviti životom kojim živimo.

Nažalost, uglavnom se dešava nešto drugo, pa nacionalni teatri služe da ne govore ni o čemu da mi dođemo kao publika da se mi osećamo ponosno i uzvišeno zato što pripadamo određenoj naciji. To je budalaština. Ja želim da Narodno pozorište pokaže ono što jeste da su glumci, ansambl, talentovani ljudi, koji se nisu zaposlili da bi završili samo svoj posao u nacionalnom teatru, nego su to ljudi koji žele da rade značajne stvari i koji su s tim u vezi spremni na određene žrtve.

Podržavam ansambl i mislim da se Željko Hubač ne može tek tako oterati sa pozicije direktora Drame zato što kad vi u IT sektoru napravite dobar softver, niko neće biti glup da vas otera, nego će vas uzeti. Mi ovde, nažalost, imamo drugu praksu, što osećam i na svojoj koži. Ovde kad pokažete da nešto znate da napravite, počinjete da smetate, ali evo što se tiče Hubača, vi vidite po glumcima Narodnog pozorišta da je doprineo tome da oni procvetaju, da oni vide smisao u tome što rade.

Oni ne podržavaju Hubača zato što mu duguju nešto, niti iz sažaljenja, nego zato što je Hubač mnogo toga pokrenuo i zato što ima planove i za dalje. Velika bi bila šteta tako nešto žrtvovati i prekinuti taj put. A ne vidimo ni neki razlog za to.

Ljubomir Bandović, slobodni umetnik

– Globalno gledano, Narodno pozorište trpi ono što trpi umetnosti i veći deo kulture u celom svetu, a to je izjednačavanje sa komercijalnim sadržajem. Nekad to što su sale pune nije dovoljan reper da bi se neko nagrađivao pozicijom, a da smenjuju onog koji i u kulturnom i u poslovnom domenu pravi uspehe.

Ja sam svoju priču s Narodnim završio 1995. godine, ali mi ono znači utoliko što tamo igram u nekoliko kvalitetnih predstava sa dobrim i kvalitetnim ljudima i glumcima. Znam da je Narodno pozorište postojalo pre mene i da će trajati posle mene. To je ono što znači ova institucija. Za 150 godina „Narodnog“ poželeo bih mu osmeh, da u njemu stalno zuje neki ljudi i da za ovu instituciju postoji interesovanje i tokom dana da dođu ljudi, da gledaju baletske, operske probe, da pozorište bude ono što i jeste – košnica.

I pošto je to pozorište narodno, poželeo bih mu nove matice radilice unutra, neke mlađe ljude da im se pruži šansa.

Nela Mihailović, glumica

Narodno pozorište u Beogradu je moja matična kuća već 25 godina. Četvrt veka ili šestinu vremena samog postojanja Narodnog pozorišta. Matična kuća. Matica! Sinonimi su centar, jezgro, srce, duša, zavičaj, postojbina, dedovina, domovina, zemlja majka… Sve to je za mene Narodno pozorište! E, kad ti neko dirne u to, kad pokuša da ga omalovaži, uruši, ponizi, onda ja dižem glas, progovaram da me čuju i neću stati dok me ne čuju. I neću dati!

U 21. veku, ovih dana 2018. godine, na 150. rođendan Narodnog pozorišta, umetnici, producenti, organizatori, dekorateri, sufleri, rekviziteri, šminkeri, garderoberi… svi kojima je Narodno pozorište matična kuća neće dati! I neće stati!

Stefan Zekić, dirigent

Svedoci smo jednog vremena u kome je vrlo lako zameniti prioritete naročito u sferi umetnosti koja samo prividno deluje u sferi apstraktnog. Nedavni događaji unutar Narodnog pozorišta trebalo bi da nam služe za nauk da samovolja ili bahatost bilo koje vrste može napraviti nenadoknadivu štetu, te je samim tim i apsolutno nedopustiva. Nadam se da će stopedesetogodišnjica jedne od najznačajnijih institucija kulture u Srbiji otvoriti jedno novo poglavlje, kako u viziji rukovođenja tako i u ostvarenju svih umetničkih sektora, koje će sa ogromnom pažnjom, razumevanjem i odgovornošću afirmisati kvalitet naše kulturne scene na različitim nivoima.

Ars longa, vita brevis.

Zoran Ćosić, glumac

Narodno pozorište je za mene moja druga kuća. Čudesni dvorac od tavana do podruma u kojima se sanjaju i događaju čuda. Narodno pozorište za mene su moje koleginice i kolege, divna bića koja su moj život učinili sadržajnijim.

Miloš Đorđević, glumac

Oaza srpske kulture i umetnosti. Mesto susreta realnosti i mašte, sadašnjosti i najvrednijeg iz prošlosti. Prostor neobuzdane igre iz kog se kroz dramske, operske i baletske predstave govori o životu, o ljubavi i nepreglednim temama duše, ali i sagledava realnost, kritikuje današnji trenutak i samim tim čovek postaje bolji i smisleniji. Živelo Narodno pozorište i živela radost stvaranja!

Sena Đorović, glumica

Narodno pozorište je moja stalna umetnička adresa koja me svakodnevno opominje i ukazuje na prostor i vreme u kojem živimo, obavezuje i inspiriše da zauzimam određeni stav i delam u skladu sa njim.

Narodnom pozorištu u budućnosti želim da postane i ostane moralni i umetnički imperativ.

Slobodan Beštić, glumac

U istoriji Narodnog pozorišta svaka generacija je ispričala svoju priču o Srbiji tog vremena. Kakvu smo mi priču ispričali u ovoj 150. sezoni? Jer Danas je istorija.

Marina Vukasović Medenica, kostimografkinja

Intimno, Narodno pozorište mi je dalo mnogo neprospavanih noći, dilema, trenutaka nesigurnosti, neproduktivnog vremena, čuđenja bez granica, više puta pitanje „šta to radiš, kako i sa kim sve trošiš vreme svog života“. Sa druge strane, dalo mi je trenutke zadovoljstva, kolektivnog kreativnog naboja, poznanstva sa izuzetno darovitim ljudima i briljantnim umovima, proširilo moje duhovne i mentalne granice, naučilo me neophodnoj toleranciji, potvrdilo mi da je moje zanimanje način razmišljanja.

U profesionalnom smislu, Narodno pozorište mi je dalo priliku da se u profesiji oprobam više i raznovrsnije nego što bih za to imala prilike da sam ostala u statusu slobodnog umetnika.

Narodno pozorište je važan deo mog života. Donelo mi je, bukvalno, krv, znoj i suze radosti i sreće.

Kako mu uzvraćam – stavom i borbom protiv nepoštovanja svih naših pozorišnih profesija, protiv urušavanja ugleda nacionalne institucije u Srbiji ali i u svetu, protiv osrednjih dometa i neadekvatnih vrednovanja ljudi i dela, protiv primitivizma i bahatosti, protiv diskriminacije kvaliteta i diskriminacije sektora Drame. Vraćam mu svojim odgovornim radom i time što se trudim da ga, kao njegov član, ni na jednom polju svog umetničkog delovanja ne izneverim.

Za budućnost želim mom Narodnom pozorištu da svakome od nas bude na čast i ponos naša Kuća.

Anastasija Anja Mandić, glumica

O velikim ljubavima se ćuti. Ponekad, zbog onih koji vole sebe u pozorištu, a ne pozorište u sebi, treba progovoriti. Narodno pozorište je moj i mir i nemir, i mladalačka i zrela ljubav. Utočište i dom. Veće od svih nas, koji mu služimo. Zato ga čuvam.

Hadži Nenad Maričić

Karijeru glumca počeo sam premijerom „Komendijaši“, baš na Dan pozorišta 22. 11. 2001. godine. Od tada, moja jedina stalna adresa do danas, jedino mesto u kojem sam uvek mogao da nađem utočiste bila je Francuska 3. Zato je lako razumeti zašto to često zovem svojom „kućom“. Svako ko bi gostovao u njoj, od naših kolega, uverio se da je to zaista tako. Narodno će zauvek biti takvo ukoliko čuvamo one vrednosti zbog kojih je i opstalo, svojih prvih 150 godina. Srbija i Narodno pozorište su zajedno počeli svoj put krajem 19. veka i koračaju zajedno u novo doba.

Pavle Jerinić, glumac

Narodno pozorište je za svoj 150. rođendan postala Bastilja. Samo, niti će ono postati omrznut simbol, niti će biti srušeno do temelja. Već, kad se ova „revolucija“ završi, ostaće kao spomenik. Svedok da su ljudi ustali u odbranu takve istorijske i kulturne institucije. Svedok da postoji u ljudima nešto više od pozicija i fotelja i sitnih, ličnih interesa. Da postoji poštenje, dostojanstvo, pravda i umetnost!

Branko Jerinić, glumac

Svojevremeno je Oto Bihalji Merin, družeći se sa Brehtom, kreirao lepu igru reči kao sopstvenu definiciju pozorišta: „Pravo pozorište je samo onda pozorište kada nije samo pozorište.“

Razumevajući i usvajajući tu igru misli kao ono što ja želim u svom Narodnom pozorištu, dodao bih samo da Narodno pozorište za mene nije samo pozorište, ono je za mene i način života.

Nada Šargin, glumica

Ja sam tu zaposlena i trudim se da radim svoj posao najbolje što mogu, a kući ubuduće želim kvalitetnu i pametnu selekciju radnika u svim sektorima i na svim pozicijama jer od toga zavisi razvoj i napredak Narodnog u budućnosti. Želim Narodnom da u njega ulaze odgovorni, požrtvovani, daroviti, vizionari, hrabri i ljudi dobrog ukusa, etike i morala.

Tanja Mandić Rigonat, rediteljka

Narodnom pozorištu želim da nikad umetnički ne zaćuti. Da ne bude ni mrvica, ni zakuska, ni gozba, na trpezi vlasti – nijedne. Da bude živo mesto ispovesti duše, mašte, slobode duha i igre. Neukrotivo mesto umetnosti. Podsvest i sa vest vremena u kojem živimo. Reflektor koji osvetljava naše današnje priče i priče svih onih koji su stvarali pre nas i čije prisustvo osećam u probnoj sali, na sceni, u gledalištu. Uloge ne nestaju. Reči izgovorene na sceni ne nestaju.

Scenske istine ne nestaju. Sve što je bilo pre nas i sve što postoji danas, meša se u vazduhu, u onoj nestvarnoj prašini koja treperi kad se popale reflektori i zapucketaju. Scena pamti ko je na njoj sve od sebe dao a ko je šmirao, ko je potcenio a ko stajao na njoj kao dete koje otkriva veliku misteriju postojanja i lepote. Ovih dana istinski sam ponosna na sve pobunjene umetnike i pozorišne ljude koji pobunom iskazuju ljubav prema pozorištu i nepristajanje na sve ono što pozorište unižava. Aplauz za pobunu! Ta pobuna je rođendanski poklon, iskazano poštovanje za vek i po postojanja Narodnog pozorišta, za njegovu modernost i mladost.

Milan Lane Gutović, glumac

Kada država izdržava jednu pozorišnu kuću 150 godina, kada glumci i reditelji 150 godina pokušavaju da, sa manje ili više uspeha, naprave nove modele izražavanja i kada se na te dve izdržljivosti doda još i izdržljivost publike da sve to gleda i prati, dobije se potpuna slika – veličina ovog praznika izdržljivosti države, umetnika i publike.

Zato je ovih prvih 150 godina Narodnog pozorišta zaslužilo divljenje. Za godine koje su pred Narodnim pozorištem i može nešto da se uradi, ali za prethodnih 150, sem divljenja, ništa više ne može da se učini.

Vanja Ejdus, glumica

Možda je patetično, verujem…

Da, jeste, meni zapravo baš jeste, i tebi je sigurno, bljutavo je zapravo, al uradiću to.

Puno smo se svađali, ti i ja. Oko pozorišta. Generacijski, možda. Mada, ko zna. Nekad, zamalo da smo se i pobili. Kobajagi, naravno. Više drama između divana. Nekad sam i plakala , a ti se drao. To mu dođe na slično. Rekla bih sada. Nije mi žao. To što sam plakala, a ti se drao. Voleli smo zajedno pozorište i u toj našoj drami. To je bio naš prostor po kome smo zajedno ronili. Nisam stigla da ti kažem šta je najvažnije što sam upamtila. U stvari, od tebe naučila. Etika u teatru, tata. Mislila sam, to se podrazumeva. Kao, svi su posvećeni, odani, strašni, predani, profesionalni, vredni, radni, iskreni i odani prema svojoj profesiji. To sam mislila, majke mi. Ali ne zadugo. Brzo se pokazalo da ta tvoja etika nije baš svima poznata. I znaš sta sam shvatila. Da si mi tata, a recimo upravnik, i da ne radiš dobro to što radiš, sela bih u gledalište i ladno vikala na sav glas UA!. Nema tu mama, tata, zet, stric, ujka, jetrva i svekrva. Etika je etika. Nema ljutiš.

Nikola Ristanovski, glumac

Ponosan sam na Narodno pozorište. Na njegovih 150 godina. I na mojih 10 u njemu. Ne zamerite – osećam se u njemu kao u svojoj kući. Ne samo zbog te velike privilegije, već i zbog odgovornosti koju osećam… Volim ga i brinem o njemu. Na isti način kao svi daroviti, kreativni, progresivni i duboko estetični i etični ljudi koji ga suštinski čine sada. Kao što su ga činili neki ljudi pre nas. Zapravo, ponosan sam na njih – na ljude koji ga vrlo opipljivo i vredno stvaraju i brane svakog dana ostavljajući ponekad tragove koji će možda trajati duže od nas.

LJude sa kojima imam zadovoljstvo da radim i razmenjujem u toj večitoj i vrlo često naivnoj potrazi za elementarnom lepotom i istinom. Vrlo često i za pravdom. Jer pozorište nije zgrada, već ljudi u njemu. I njihov duh. Sačuvajmo ga. Sačuvajmo ih… Voleo bih da budem deo Narodnog pozorišta i na njegov 160. rođendan. Voleo bih da do tada pričamo samo o lepim stvarima u njemu.

Verujem u to.