Šta je mit, a šta istorijske činjenice u slučaju Mehmed paše Sokolovića

Jedan je darovao Višegradu Slobodan Pavlović a drugi spomenik posvećen Mehmed-paši i patrijarhu Makariju u Andrićgradu – postavljen na Vidovdan – je digao Emir Kusturica.

„Ovaj čin srpski narod je čekao vekovima. Otkako je sveta i veka, nije bilo ni ovakvog spomenika, ni ovakve braće, ni ovakvog grada, ni ovakvog motiva kakvog nema ni kod Šekspira. A gde se to moglo desiti ako ne u Andrićgradu i ako ne na Vidovdan“, rekao je u prigodnoj besedi Matija Bećkovicć kako je preneo sputniknews.com.

Ne ulazeći u razloge ove egzaltirane ljubavi prema turskom velikom veziru Mehmed-paši Sokoloviću treba ukazati, istine radi, na bitne činjenice koje bacaju drugačije svetlo na ličnost velikog vezira ali i na samu egzaltaciju.

Naime uvreženo je mišljenje da je veliki vezir Mehmed-paša Sokolović obnovio Pećku patrijaršiju 1557. godine, što nije tačno jer je takve odluke mogao donositi samo sultan, u ovom slučaju sultan Sulejman Veličanstveni, eventualno veliki vezir ali to tada nije bio Mehmed-paša Sokolović. Obnova Pećke patrijaršije je bila tako velika državnička odluka da Mehmed-paša nije mogao da je donese jer se često zaboravlja da je on u to doba bio samo rumelijski beglerbeg, komandant mornarice, treći vezir, a da će veliki vezir, drugi čovek carstva, postati tek tokom poslednje godine vladavine Sulejmana Veličanstvenog, 1565. godine, dakle osam godina od obnavljanja Pećke patrijaršije. „Ne znamo ni do danas od koga je prvo potekla ideja za ovaj kompromis, koji je doneo vaspostavljanje Pećke patrijaršije“, kaže Đoko Sljepčević jedan od najuglednijih poznavalaca istorije srpske pravoslavne crkve. S druge strane Mehmed i Makarije nisu bili braća, možda rođaci. Ko je bio Makarije „da li brat ili najbliži rođak Mehmed-pašin, pitanje je na koje je nemoguće pouzdano odgovoriti“ kaže najveći poznavalac vremena i dela ovog velikog vezira slavni akademik Radovan Samardžić.

Da je odluka o obnovi rada Pećke patrijaršije bila prevashodno turska velika politika svedoči Milenko Vukićević koji u knjizi „Znameniti Srbi muslimani“ navodi, da je sultan Sulejman Veličanstveni u fermanu izdatom u doba obnavljanja Pećke patrijaršije, pored ostaloga, naredio „da se od sada u mojoj carevini svaka vera slobodno ispoveda.“

Mnogo važniji veliki vezir „srpskog porekla“ od Mehmed-paše Sokolovića toga doba je bio Rustem-paša Opuković, koji je bio veliki vezir dva puta: od 1544. do 1553. i od 1555. do 1561. godine. Upravo je on bio veliki vezir kada je donošena odluka o obnovi rada Pećke patrijaršije.

Favorit Hurem sultanije

Rustem-paša koji je „imao karakter za druge pogibeljan“ bio je favorit i glavni izvršilac želja genijalne Hurem-sultanije, žene Sulejmana Veličanstvenog. Bio je nepogrešiv izbor za njene dalje namere, jer je Rustem-paša – paša za koga vele da se nikad nije smejao – bio spreman na svaku niskost, na zločin. Hurem-sultanija je Rustem-pašu Opukovića nekadašnjeg carskog konjušara uzdigla do časti carskog zeta, davši mu kćerku Mihrimah za ženu, a potom i do carskog pečata – svesno i proračunato. U Carigradu nisu mogli čudom da se načude „šta bi sultanu da takvu gnjidu uzme za zeta i vezira jer njega niko ama baš niko nije podnosio ni kao čoveka ni kao državnog zvaničnika“.

Bistriji pogledi na Porti su odmah uočili da je ulaskom Rustem-paša u vezirsko veće „sultan počeo odavati znake podozrenja prema svom prvorođenom sinu Mustafi“.

Sulejmanu – koji je dobro poznavao „zlu krv Osmanovića“ – nije bilo teško da poveruje u lažne izveštaje, koje je stvarao Rustem-paša na nagovor Hurem-sultanije, da delovanje carevićeva Mustafe – koji je postao ljubimac janičara i vojske – dobija obrise zavere i da njegovo oružje „zvecka nestrpljenjem“. Znao je Sulejman – kao i Hurem – kako je njegov otac Selim ustao na svog oca Bajazita. Nije to bilo tako davno da bi protok vremena mogao uticati na sećanje, a pogotovo ne na oprez.

Elem, sultan Sulejman Veličanstveni na veliko iznenađenje Stambola 1544. godine postavlja za velikog vezira Rustem-pašu Opukovića, koji je, kako svedoči Bernard Navađero – jedan od najboljih poznavalaca prilika u Osmanskom carstvu sredinom XVI veka – „po narodnosti bio Srbin, iz jednog sela kraj Sarajeva u Bosni“.

Upravo će ovaj dijabolični veliki vezir i Hurem sultanija potresti svojim mletačkim urotama i nepojamnim zločinima carstvo na Bosforu i promeniti njegov dinastički tok.

Pogubljenje sultanovog sina

Početkom oktobra 1553. godine, Sulejman je naredio da se udavi njegov najstariji sin Mustafa, koga je dobio sa svojom prvom ženom Mahidevran. Nikom nije bilo jasno kako jedan takav um nije mogao da pronikne u spletku Hurem-sultanije i njenog poslušnika, krvnika, velikog vezira Rustem-paše Opukovića. No, sve je prošlo bez većih trzavica, računajući tu i smenu velikog vezira Rustem-paše koga je nasledio Kara Ahmed-paša, osmanski velikaš albanskog porekla. Tek tada, dakle 1553. godine, u vezirsko veće ulazi Mehmed-paša Sokolović, za koga se veli da je, kao i Rustem-paša, „govorio slovenski“.

Dve godine pošto će Mehmed-paša Sokolović ući u vezirsko veće, sultan je za velikog vezira – „gde gromovi najčešće udaraju“ – ponovo doveo Rustem-pašu koji na tom mestu ostaje do 1561. godine kada ga nasleđuje upravo Mehmed-paša Sokolović.

Krajem novembra 1561. godine, posle podle zavere upravo Rustem-paše Opukovića Sulejman je ubio još jednog sina, Bajazita, kao i petoricu svojih unuka stavši na stranu princa Selima, potonjeg sultana Selim II, prozvanog Sarhoš (Pijanica).

Sultan Sulejman Veličanstveni, taj Veliki Turčin, Zakonodavac, predstavio se Alahu u noći između 5. i 6. septembra 1566. godine. Dugo je njegov veliki vezir Mehmed-paša Sokolović morao da krije od janičara i ostale vojske da je padišah mrtav, jer janičari gotovo nikada dolazak novog sultana nisu dočekali a da se ucenjivački nisu pobunili tražeći peškeš. Sulejman je morao, eto, jedno vreme da vlada i mrtav. Neki od hroničara su zabeležili da je Mehmed-paša Sokolović naredio da se ubije lekar Kajsunizade jer je bio svedok smrti.

Na kraju treba posebno naglasiti da je Mehmed-paša bio musliman „sa dna kace“.

Recimo, u Beogradu su porušene mnoge crkve od čijeg je materijala sagradio svoj bezistan i karavan-saraj. Dve godine po smrti Sulejmana Veličanstvenog, Beograd je posetio italijanski putopisac Mark-Antonio Pigafeta koji je, pored ostalog, u svom „Put od Beča za Carigrad“ (1568) zabeležio: „Zbog toga što hoće da podigne bezistan, karavan-saraj i druge građevine, Mehmed-paša Sokolović je, u ovom gradu (Beogradu), naredio da se poruše tri crkve raških hrišćana i jevrejske sinagoge. On te bogomolje nije razrušio toliko radi svoje gradnje koliko da se u njima ne bi vršili obredi.“

Potpuno je jasno da je sve što je Mehmed-paša Sokolović radio i gradio bilo u slavu Alaha, širenja islama i Osmanskog carstva – pa i mostovi. „Sve ono što se među Sokolovićima odigralo“, kaže Radovan Samardžić, „nakon preobraćanja čatca Baja u Muhameda otkriva… njihovu neotpornost prema islamizaciji.“ Bili su, rečju, ljudi koji su prodali veru za večeru.

Iako je naša snaga u našem mraku, nije dobro, kako je davno upozorio glasoviti Đuro Šušnjić, kada se mitska stvarnost pretvara u istorijsku realnost. Jer, laserski precizno, konstatuje Latinka Perović: „Nema istorijskog naroda bez prošlosti, ni civilizovanog naroda koji ne razlikuje mit i istoriju, kao što nema modernog naroda čija bi budućnost mogla biti obnovljena prošlost“.

Otac Dimitrije postao je Džemaludin

Mehmed-pašin otac Dimitrije postao je DŽemaludin Sinan-beg. Ubrzo po dolasku Mehmed-pašinog oca u Istanbul, za njim je stigla i pašina majka koja se, kako je ostalo zabeleženo, zastidela „kad je videla sjaj, dostojanstvo i veliku moć njenog sina“, dok se sestra Mehmed-paše Sokolovića udala za Sinan-bega Boljevića, sandžak-bega Hercegovine i Bosne.

Koliko je Mehmed-paša Sokolović bio veliki i iskreni Turčin, odan svojoj novoj veri i sjajnom položaju, najbolje svedoči sledeća priča: NJegova majka je ostavila u Sokolovićima u Bosni jednog sina ne govoreći nikome. Mehmed-paša je to saznao i prekorno upitao stričevića Mustafu zašto je to propustio da mu kaže i tako postao „uzrok što je moj brat ostao u mraku neverstva“.