Izazovno i novo u domaćem filmu: Šta je obeležilo 2024. godinu u filmskoj umetnosti?

Dimitrije Vojnov, scenarista i filmski kritičar ocenjuje da nadahnuća za filmadžije ima na pretek, ali da je status filmske umetnosti poljuljan jer joj publika okreće leđa.

„Istoričari danas nemaju konsenzus oko toga da li je Neron zapalio Rim kako bi dobio inspiraciju za svoje stihove, ili je grad planuo iz nekih drugih razloga, niti znaju da li je on tada uopšte bio tu ili na putu. Ovaj fejk njuz o Neronu ostao je ipak da živi kao jedna snažna metafora o stvaralaštvu i nadahnuću, a filmski autori su danas u njegovoj poziciji iz ove legende – ceo svet evidentno gori i inspiracije ima napretek. Ono što međutim istoričari ne spore jeste da je Neron neslavno završio, surovom i gotovo grotesknom smrću. Slična sudbina nadvija se nad film kao formu. Njegov položaj na vrhu piramide umetnosti se odavno klima i to ne zbog izdaje među umetničkim elitama već zbog publike koja mu okreće leđa i sebe nalazi u nečem drugom. Pad filma se neće desiti u dogledno vreme ali je izvestan“, objašnjava Dimitrije Vojnov.

Srećom, kako kaže, povremeno se pojavljuju naslovi koji mu vraćaju snagu, dajući podstrek i autorima i publici da ne odustanu.

„Svako ko se bavi filmom, bilo kao autor bilo kao gledalac osetio se pomalo nedostojnim pred remek-delom Žaka Odijara, gangsterskim mjuziklom ‘Emilija Perez’, skreće pažnju Vojnov, dodajući da se ovaj autor vazda bavio kriminalcima.

„Odijar se uvek bavio baticama koje možda jedino zadovoljstvo mogu naći u nekom erosu pa i tanatosu drugih batica. Ovde je protagonista batica koji vodi meksički kartel i želi da postane žena. U tome mu pomaže advokatica razočarana u svoju struku jer pomaže krivcima da budu oslobođeni. U procesu baticine tranzicije, ona nalazi smisao svog posla, da kao pravnica pomogne u postizanju onoga što i jeste cilj advokata – da se kroz dijalektiku dođe do istine“, kaže Vojnov, dodajući kako u početku deluje da je u takvoj konstelaciji odnosa svako našao neki svoj interes.

„Isprva deluje da su svi našli u tome nešto za sebe, ali pored hamartije tu je i hibris – najradikalniji Odijarov junak koji iz sfere homoerotizma bukvalno postaje žena, ipak ne može pobeći od želje da bude moćan i do sloma dolazi kada se iz brutalnog narko barona pretvori u društvenu aktvistkinju lezbejku. Ispostavlja se da promenom tela, junaci ne mogu pobeći od svojih najdubljih želja jer one u stvari nemaju pol, ne mogu pobeći od svojih posesivnosti i ne mogu se igrati sa onim što je najdublje – a to je osećaj roditeljstva koji se kod batice pervertira a kod advokatice tinja jer ona nikako ne uspeva da nađe partnera i postane majka. ‘Emilija Perez’ nas uči da kriminal i dobročinstvo imaju isti represivni mehanizam u sebi. I da se od ljubavi i zločina ne može pobeći, kao i uvek kod Odijara. Dok god je film u stanju da iskaže ovoliko istine u nečemu što nimalo ne liči na život, filmadžije će biti merodavne da kažu kako je bilo i kako stvari stoje“, zaključak je Dimitrija Vojnova.

Ana Vučković Denčić, književnica i novinarka Radio Beograda 2 izabrala je da filmsku 2024. godinu oceni kroz perspektivu domaćeg filma.

“Volela bih da se ograničim na domaće filmove i autore koji su ove godine iznedrili iskrene, promišljene i autentične filmove, pa su zaslužili da ih pomenemo. Najsvežiji mi je film Davida Jovanovića ‘Sunce nikad više’, u kome se autor dovoljno naslanja na crni talas, a ipak pravi estetki pomeraj i vrlo neobičan film o porodici prinuđenoj da proda svoju kuću zbog obližnjeg rudnika. Film je u estetskom smislu interesantan, jer beži od totalnog crnila, već sudara i kontrastira egzotičnu i nabujalu prirodu, gar i čađ i mlako svetlo sunce, autodestruktivnost oca i nežnost prema malom sinu. Ako tome dodamo i začudne elipse, i to ne u filmskom, već u geometrijskom smislu, medaljone u kojima titra radnja, možemo da zaključimo da je ovo veoma dobar debitantski film”, kaže Ana, dodajući svojoj listi još jedno debitantsko orvarenje.

“Rediteljka Emilija Gašić napravila čudo u svom prvom dugometražnim filmu ’78 dana’, za koji bismo prvo pomislili da se sastoji iz ličnih porodičnih snimaka iz epohe bombardovanja 1999. i da je dokumentarni found footage film, a onda shvatamo da je autorka rekreirala snimke u igranoj formi, u kojoj vidimo i dramatiku i dosađivanje karakteristično za taj period naših života, u kome smo strepeli, pod svećom igrali društvene igre ili sami sebi šišali šiške. Glumci u filmu su odlični, tu mislim posebno na tri mlade glumice koje igraju ćerke. Mala Viktorija Vasiljević nas je sve očarala”, konstatuje Ana.

Za kraj, kaže ona, izdvaja svoj favorit film „Za danas toliko“.

“Marko Đorđević nas nije izneverio i posle ‘Mog jutarnjeg smeha’ ponovo je snimio film vredan pažnje i film koji topi srca. Napravio je film koji je istodobno luckast, šarmantan i dirljiv, na trenutke furiozan, film koji vraća veru u, ako ne čovečanstvo, a onda neke male zajednice brižnih i dobronamernih ljudi. Ovaj film koji zapravo i nema neki konkretan zaplet, osim što je ljubavno pismo Kragujevcu, podsetnik je na to koliko su važni tanani odnosi među prijateljima, braćom i sestrama, i ta neka mala metafizika svakodnevice. Obavezno gledajte ovaj film i, molim vas, dajte mu šansu, ne skrolujte!” poručuje Ana Denčić Vučković.

Srđan Vučinić, umetnički direktor Festivala autorskog filma i esejista dosledno je posvećen autorskom filmu.

“U kontekstu svetske kinematografije moj fokus je prilično sužen, mogu govoriti jedino o delima koja imaju pretenziju da ostvare autorski pečat. Dobar broj njih odabrali smo i za ovogodišnji jubilarni Festival autorskog filma” FAF, kaže Srđan.

Iz te perspektive, prema njegovim rečima, godinu obeležavaju ostvarenja koja nas podsećaju da centar filmske umetnosti nije više na zapadu Evrope, niti u Severnoj Americi. Da najzanimljiviji reditelji i filmovi, kako napominje, dolaze iz zemalja trećeg sveta, ili sa trusnih rubova evropskog tla.

“Takva su bila i dela indijskih autorki ‘Sve što zamišljamo kao svetlost’ i ‘Santoš’, zatim somalijski ‘Selo pokraj raja’, iranski ‘Seme svete smokve’, te meksički ‘Suho’, kao i naslovi proslavljenih kineskih reditelja Žia Žang-kea i Lu Jea, ‘Romantična generacija’ i ‘Nedovršen film’”, ističe Srđan dodajući da se posebno ističu ostvarenja žena-reditelja.

“Ove autorke traže neke nove puteve u dešifrovanju i izražavanju ljudskih trauma i osećajnosti uopšte, film ‘April’ gruzijske rediteljke Dee Kulumbegašvili je odličan primer za to”, naglašava Vučinić.

Na našem “unutrašnjem planu”, prema njegovim rečima, godinu su obeležili filmovi „Za danas toliko“ Marka Đorđevića i „Radnička klasa ide u pakao“ Mladena Đorđevića.

“Pored toga što donose nešto novo i izazovno na nivou estetike u domaćem filmu, oba ova dela na posve različite načine podsećaju nas na neophodnost promene u srpskom društvu. Promene koja nije samo politička, koja je daleko više od toga”, poručuje Srđan Vučinić.