Šta je rečeno o novoj knjizi Vladike Grigorija „Stranac u šumi“ na Kolarcu? (FOTO)

Pisana kao lična ispovest, knjiga „Stranac u šumi“ pruža dragoceni uvid o sopstvenom iskustvu, koji je vladika Grigorije uobličio u venac priča, promišljajući ona večna pitanja koja se postavljaju pred svakog čoveka, ne samo pred monahe i duhovnike, ali u koja se većina nerado upušta – pitanja vere, ljubavi, rata, mira, svetosti i slave, nade, bola, prijateljstva, pokajanja…

Vladika je na početku istakao da „nema ništa moćnije od žive reči, da nema ništa lepše od razgovora i priče“.

„Da je to tako, najbolje nas uče knjige. One nas uče da gledamo široko, da se sa drugim ljudima saobražavamo i saosećamo, da sa njima budemo sposobni i za tragediju i za slavu, da budemo sposobni za uspjeh i za neuspjeh, da budemo širi nego što jesmo, da ne budemo uskogrudi. Duboko verujem da ako ne budemo pričali, onda ćemo umreti od tuge.“

Vladeta Janković je istakao da je osnovna osobina ove knjige iskrenost:

„Poražavajuća iskrenost koju jako retko srećemo ne samo u književnosti i umetnosti nego i u životu. Većim svojim delom ovo je bolna knjiga, ali knjiga koja vas ne opterećuje i koja pored ozbiljnih i potresnih tonova sadrži i lakše, čak humorne tonove. Od svih slojeva od kojih se sastoji ova knjiga možda je najvažniji autobiografski, koji se tiče puta u monaštvo, jedne životne odluke – kako se do nje dolazi i kakva se cena plaća na tom dugom i trnovitom putu koji vodi ka jednoj višoj fazi postojanja.“

Janković je rekao da knjiga ima i dimenziju koja podseća na filozofski dijalog u gotovo antičkom, platonovskom smislu i da je ona, jednim delom, portret savremenika: „Neki od njih su veoma dragoceni, zasnovani na neposrednom iskustvu piščevom, ali i osvetljeni njegovom osobinom razumevanja za ljude i strpljenja sa kojima ih posmatra i sluša.“

Završavajući svoje izlaganje Janković je rekao: „Kada bih mogao da napišem prikaz ove knjige, naslovio bih je, rizikujući da me optuže da sam kičer, na sledeći način: ’Srce na dlanu’, jer izražava pravu suštinu ove knjige. Na tom dlanu kuca jedno čisto i hrabro srce.“

Danijela Jelić je podsetila da se vladika Grigorije na književnoj sceni pojavio još davnih 2000-tih godina:

„Vladika ozbiljnije stupa u književnost objavljivanjem zbirke priča ’Preko praga’, posle koje je usledio roman ’Nebeska dvorišta’ i sada knjiga ’Stranac u šumi’ koji je nezahvalno žanrovski definisati. Sve tri ove knjige su svojevrsna autobiografska trilogija. U svakoj od njih vladika ima dva iskoraka. Jedan je ka unutra, ka ogoljavanju sopstvene duše i ličnosti i drugi je iskorak, pokret ka drugom i to je važna tema koja okupira vladiku poslednjih decenija. Bitna odlika koja razlikuje ovu knjigu od prethodnih je amalgam autobiografskih elemenata i fikcije. Vladika ovom knjigom otvara vrata koja su u većini slučajeva čvrsto zatvorena i mi nemamo priliku da zavirimo iza njih. Otvara nam vrata monaškog sveta prema kome mi svaki dan činimo nepravdu očekujući da bude savršen, i zaboravljajući pritom da su i monasi obični ljudi kao i mi sa svojim padovima i usponima.“

Pisac Miljenko Jergović j

e u svom izlaganju rekao da je vladika Grigorije rođeni pripovedač:

„Ume gledati svijet kao što ga gleda pripovjedač i on iz tog svijeta izdvaja elemente, događaje i lica na način na koji to rade pripovjedači. S druge strane, on nastupa kao svešteno lice, a u našim književnostima su, na žalost, bili jako rijetki dobri i ozbiljni pripovedači koji su pritom bili i sveštena lica. Zato što sveštenički poziv, monaštvo, nalaže jednu vrstu verbalizacije, uobličavanja svijeta, koja se u velikoj meri razlikuje od onoga što nalaže svijet pripovedanja. Ono što je fascinanto jeste to kako vladika Grigorije te dve stvari dovodi u savršeni mir i pokazuje potpuni sklad između njih.“

Jergović je istakao da u ovoj autobiografiji postoji nekoliko vrsta pripovjedača: „Jedan je mladi, gotovo infantilni pripovjedač s početka koji priča o pogledu na sebe mrtvog i svoju sahranu. Drugi pripovjedač je onaj centralni, čovek u zrelim godina koji živi i posmatra svijet oko sebe. Treći pripovjedač je zapravo u liku starca. Iza svega toga stoji duhovni autoritet.“

Vladika Grigorije je veliki deo svog izlaganja posvetio književnosti.

„Za mene je književnost važna zato što se bavi životom… Ja stvarno vjerujem da u knjigama piše život i da mi, u stvari, u književnosti tragamo za životom. Zato što se tu poistovećujemo sa raznim likovima koji žive isto kao i mi, osećaju radost, tugu, tragični su, komični, melanholični, smotani, sposobni, nekad pobeđuju a nekad gube, isto kao i mi u životu. To pokazuje da svi ljudi na ovom svijetu tuguju za nekim drugim, i da hoće da izađu iz sebe i da se sa tim drugim sretnu, a knjige to otkrivaju.“

Vladika je otkrio i da će „bez književnosti neko ko hoće da bude sveštenik biti samo ’žrec’. Neće moći da bude sveštenik u onom smislu kako ja zamišljam sveštenike, neće moći da saoseća sa drugim čovekom, neće moći da ga razume, neće moći da shvati drugog čoveka ako nije čitao.“

Jedna od tema koja izaziva veliku zabrinutost svih nas jeste i tema iskopavanja litijuma, o čemu je vladika ispričao zanimljivu priču koja je „živa istina“: „Došao jedan bogat čovek kod mene u Dizeldorf, i malo se oslobodio, pa me pita: ’Što si ti protiv litijuma?’ Ja kažem da sam za travu, livade i krave, a on mene gleda začuđeno. ’Recite vi meni’, pitam ga ja, ’zašto je dobar litijum’, a on mi kaže: ’Je l’ znate šta će biti Beograd? Biće Dubai.’ Mi se sad razumjemo. Ti hoćeš Dubai, a ja želim krave, travu, svako nek ostane na svojoj poziciji.“

Među brojnim gostima na promociji knjige „Stranac u šumi“ bili su otac Sergej, iguman manastira Hilandar i drugi crkveni velikodostojnici, princ Filip Karađorđević i princeza Danica, Momčilo Trajković, Dejan Bodiroga, akademik Vladimir Kostić, Dragan Bjelogrlić, Nemanja Vidić, Nataša Ninković, sudija Miodrag Majić, Siniša Kovačević, Kalina Kovačević i mnogi drugi.

Vladika je nakon promocije u Kolarcu  skoro dva sata strpljivo potpisivao knjige čitaocima.