Šta je sa glagolom trebati?

Teško je, međutim, očekivati od govornika koji nisu bolje upoznati sa srpskom gramatikom, a takvih je više, da će jasno razlikovati ova dva pravila. Postoji svest o posebnosti glagola trebati, tj. da s njim nešto nije kao kod drugih glagola, ali je upravo ta svest izvor nesigurnosti govornika. Navedeni primeri se u praksi još i dobro drže. Pretraga na Guglu, kako su nedavno našli lingvisti Marko Simonović i Boban Arsenijević istražujući upotrebu ovog glagola, pokazuje da su češće konstrukcije sa „pravilnim“ bezličnim oblikom, ali nije zanemarljiv ni broj primera sa ličnim oblikom (trebam da dođem, trebala bi da pročitaš).

Problem se javlja u nešto drugačijim sklopovima, na primer kad je subjekat na početku rečenice, a iza njega glagol u prošlom vremenu – Ja je trebalo da dođem, Oni je trebalo, odnosno Ja sam trebalo, Oni su trebalo. Istraživanje Simonovića i Arsenijevića pokazuje izrazitu dominaciju ličnih oblika u ovakvim primerima: Ja sam trebala da dođem, Oni su trebali. To znači da normativna rešenja u ovim slučajevima nisu primenjiva, zbog čega su neki normativci već ukazivali na potrebu za revizijom ovog dela norme (Duška Klikovac, Sreto Tanasić). Ivan Klajn takođe ističe da su to primeri u kojima smo prinuđeni da odstupimo od načela gramatike (Tu su svi koji su trebali da dođu, umesto Tu su svi koji je trebalo da dođu).

U zaključku Simonovića i Arsenijevića stoji da je glagol trebati u „živom, kolokvijalnom jeziku samo na korak od potpunog pridruženja klasi čistih modalnih glagola“ (moći, smeti, hteti…). Po značenju, semantički, ovo pridruživanje je već završeno, dok je sintaksički, u rečenicama, u toku „uklanjanje poslednjeg traga čisto bezličnog ponašanja“. Norma jeste konzervativna po prirodi, ali je njeno razmimoilaženje sa govornom praksom u ovom slučaju dosta vidljivo i ona je, reklo bi se, na putu da lične oblike glagola trebati u ovim konstrukcijama registruje i potvrdi.