Šta je Žarko Laušević radio na stadionu „Obilića“ sa Arkanom i Cecom: Odlomci iz knjige „Padre, idiote!“

Ovog puta, Laušević govori o danima svog života na slobodi posle više od četiri godine i sedam meseci provedenih u nekoliko zatvora Crne Gore i Srbije.

O knjizi će govoriti Svetlana Bojković, Muharem Bazdulj, Petar Božović, Nebojša Dugalić i Radmila Stanković, koja je imala retku privilegiju da intervjuše Žarka Lauševića, a u prošlom broju nedeljnika NIN  ekskluzivno je objavljeno nekoliko odlomaka iz nove Lauševićeve knjige, takođe prema izboru ove cenjene novinarke.

Razgovor će večeras na promociji moderirati Ivan Ivanović, a knjiga „Padre, idiote!“ preporučuje se čitaocima kao izuzetno zanimljiva, provokativna i dokumentarno uverljiva ispovest koja se čita u dahu, poput svih prethodnih Lauševićevih knjiga.

U ovoj najnovijoj, on pokušava da dočara robijanje na slobodi, piše o tome šta ga je sačekalo kada je stigao u Beograd, kako je i zbog čega otišao u Njujork, kako se njegova porodica nosila sa teretom, kojim im je on natovario, i dubinski ponire u retorička pitanja o slobodi samoj, da li je ona prirodno stanje ili se čovek u zatvoru bolje oseća, a slobodu doživljava kao nepogodu.

U sledeća dva odlomka, objavljenih u prošlom broju, NIN-a Laušević govori o tome kako su se mediji odnosili prema njemu i kako je odbio Arkanovu pomoć.

Lov

Teško je bilo pronaći dnevni list koji nije doneo na najtransparentnijim mestima informaciju da sam slobodan i…da počinje lov na moju glavu! Jedan vlasti lojalni deo štampe je dospevao do zatvora i uglavnom se bavio političkim temama, dok je žuta štampa bila žestoko zabranjena, kao i pornografija. Da se robijaši ne bi pokvarili. I onda na slobodi doživljavam šok onim što sam nalazio po dnevnim tabloidima. Svi su žurili da „podsete“ gde sam bio, šta sam uradio (ako je neko zaboravio), započinju spekulacije ko me je sve oslobodio . „Novinari“ dospevaju do rodbina oštrećenih, osvežavaju im nekadašnje izjave i obećanja. Ako i ne dopru do unesrećenih porodica, onda je tu izvor blizak oštećenoj familiji, koji bi da ostane anoniman, ali pouzdano se zna da se Lauševiću ne piše dobro“ Ali, što bi naš prijatelj Rade kazao: „Ko će vjetar ludi zauzdati, ko l’ pučini zabranit kipjeti?“

*******

Kako je Žarko Laušević odbio pomoć Arkana?

Stadion „Oblića“ nešto kasnije. Ručamo „dečju radost“ – brdo pohovanih telećih šnicli i pire. Domaćinska atmosfera.

Limunada i voda.

Pitam Cecu kako je zadovoljna snimanjem Koštane sa Stojanom Stojčićem.

– Aaaaa…- dade neki neodređeni komentar. Na to Željko dobaci: – Ma nema ništa od toga!

Gagi je nekako pošlo za rukom da iskamči votku od konobara, ne bi li džentlmenski izbegao pogled sa Cecinog dekoltea.

Malo kasnije Željko me izvodi na teren da prošetamo.

– Znaš da me jedan majmun pitao je’l ovo stadion po onom glumcu, Milošu Obiliću?

I kako je izgledao Obilić? Ko ti, brate! Moraš to da čuvaš! To smo mi! Srbi! Nije Srbija šaka pirinča da je pozoba svaka vrana koju donese vetar! A? – zagrli me.

Osmehnuh se. Ne osećam se prijatno, mada on sve radi da bude drugačije.

Znaš, puno mojih je tetoviralo tvoju facu na grudi, mišku, jedan i na …- smeje se.

Bog i Šotra su tako namestili…- skroman sam kao da polažem ispit za Hilandar.

Arkan šutnu jednu od fudbalskih lopti koja mu se našla na putu. Odlete preko ograde stadiona.

– Treba malo da se skloniš, sve će to da se zaboravi.

– Ja…ne mogu.

-Šta kurac, ne možeš? – daje znak jednom momku u trenerci da nađe loptu.

– Da zaboravim.

– Može, može sve se zaboravi! Idi, otputuj negde na par godina…

– Nemam ni pasoš još uvek.

– Naglo mi se pripušilo, ali em sam na sportskom objektu, em u društvu poznatog antialkoholičara i protivnika pušenja.

– Jebo pasoš ‘oćeš to sad da završimo? Tapi? Sad, dok šetamo ?- uzima telefon.

–  Odmahnuh glavom.

Pogleda me, a njemu uzvratiti takav pogled nije lako.

Ni zdravo. A lep je dan inače, pomislih. Čak i ovakav, bez nikotina.

– Ja ne volim sise!

Mislim da ti nisi! Jesam se zajeb’ o, možda?

Slegnuh ramenima, jednako gledajući vedrinu iznad stadiona „Obilića“. Kad dobro razmislim, ja sad stvarno ne znam da li sam sisa ili maša.

Pogotovo kad stojim pred ovim mašom…

Pored aut – linije stoji parkiran džip. Iza gola još jedan. U oba ima ljudi. Dotrčava momak u trenerci sa kapije, spasio je onu loptu.

– Evo ti moj broj, twenty four/seven! Šta god treba! To ti je moj dug, zbog Natalije. Uvek je lepo govorila o tebi. Nisam hteo pred Cecom.

– Hvala ti, Željko!

– I, zajebi ove glumce! Gaga je legenda nad legendama, ali svi puše, piju, jebote! Al’ ti živi svoj život! Niko to drugi neće! Glavu gore! Sad je sve gotovo! Don’ t be cluud on a sunny day!