Šta možemo da izgubimo?

„Stiže kiša. Još od jutros me žiga ruka koju sam lomila.”

„I postaje sve hladnije. A vetar je odjednom prestao da duva.”

„I ja sam to primetila.”

Prošli su pored kolibe podignute na vrhu golog brežuljka.

Obasjavala ju je bleda mesečina koja se probijala kroz sve gušće oblake.

Nije se čuo nikakav zvuk, a jedini prozor bio je mrtav, očekivano.

Da je neko, ipak, bio budan, stajao pored prozora u zao čas, obasjan vatrom iza leđa, i zaprepašćeno ugledao kako stazom prolaze dve prilike pod bednom svetlošću baklje, šta bi pomislio?

Prestrašen, zavukao bi se u postelju, smatrajući da je video demone.

Da je napregnuo oči, bio bi uveren da su upravo oteli bebu i odvode je ko zna kuda.

Zar će i njena duša tako lutati po noći, zajedno s demonima?

I to samo zato što su dva dana oklevali da je nose na krštenje.

Nije čak ni zato.

Zar su imali izbora?

Zar bi preživela ovakvo putovanje?

Otkud sirotinji zaprege i kočije?

Pokušavala je da ne razmišlja o demonima, ali nije uspevala da ih istisne iz glave.

Slušajući Đavola, ljude navode na greh, podmeću im nečiste misli.

Ne, nemoj još da je nosiš na krštenje, ima vremena, neka ojača.

Demone, kože hladne kao smrt, u obličju škorpiona ili vukova i drugih divljih zveri, ponekad i golih dečaka ili anđela.

Demone s krilima, koji toliko brzo lete da mogu da budu svuda u svakom trenutku.

Za njih je čitav svet jedno isto mesto.

Oni zavijaju ili pište ili jauču.

I sve to vreme u kovitlacu nose dušu njene bebe.

„Danijel mi je pričao”, reče Anton.

„Ti roditelji su se dovezli iz nekog udaljenog sela i doneli mrtvu bebu. Takođe nekrštenu. Kod njih u crkvi izgleda nema svinja, ali znali su gde treba da dođu. Svinja je tražio da mu plate i da stave bebu na oltar. Onda su se otac i majka molili. Ništa se nije desilo. Onda su platili još jednom, pa su se ponovo molili. Svinja je tada krišom gurnuo oltar nogom. Beba se pomerila, a on je uzviknuo da je nakratko oživela i odmah ju je krstio. Sahranili su je na posvećenoj zemlji.”

„Ne verujem!”

„Danijel mi je tako rekao. On me nikad nije lagao. Krenuo je da izađe iz crkve. Svinja ga nije primetio, jer mu je Danijel prolazio iza leđa. Dobro je video šta radi desnom nogom. Imao je neku kao papučicu.”

„A šta ako je Danijel pogrešio? Možda je stvarno oživela. Nebo im je uslišilo molitve.”

„Ne, Svinja je lagao. Danijel je bio blizu i jasno je video. Beba je bila mrtva. Modra. I nemoj se nadati da će Svinja isto uraditi za nas. Ti ljudi mogu da plate. Mi ne.”

„A da mi probamo?”

„Šta? To!? Mi ne umemo da vraćamo mrtve.”

„Da probamo? Šta možemo da izgubimo?”

„Ne budi ohola. Zna se ko je jedini mogao da vrati mrtve.”

Učinilo joj se da će reći još nešto, ali ćutke je produžio.

Ona je hodala za njim, gledajući bebu u svom naručju i pokušavajući da ne misli na bol u stopalu.

Oholost?

Ne, to je pravda.

Bilo bi pravedno da ustane iz mrtvih.

Zašto da večno bude nesrećna i nikada ne nađe mir?

Zašto?

Šta je ona skrivila?

Šta je mogla da skrivi za dva dana, tiho plačući na naramku slame?

Ipak će biti zauvek zatrovana grehom.

I bez Božje milosti.

Srce joj brže zakuca.

Večno prokletstvo.

Njena duša će morati da luta, poput duša brodolomnika.

Iako je želela, nije uspevala da zaboravi Svinjine reči; on je u propovedima često govorio o prokletstvu nekrštenih beba, podrobno opisujući njihova iskušenja i muke.

Osvajala ju je slabost, a u stomaku su je sve češće mučili grčevi, ali već je znala kako da skrene misli s hrane.

Uporno je hodala dok nije na potkolenicama osetila visoku travu.

„Jesmo li sišli s puta?”, stala je i usplahireno upitala.

„Bez brige. Evo, tu je staza. Još onaj šumarak tamo i stigli smo.“

Napregnula je oči, u nadi da će opaziti šumarak, ali osim nekoliko metara beličaste staze ispred njih ništa se nije izdvajalo iz mraka, mraka koji je mogao da krije bilo šta.

Autor je prozni pisac, čija je knjiga priča „Crna jedra“ objavljena u izdanju Arhipelaga.