Šta su nam pokazale zvezde i oskarovci na 96. dodeli najpopularnije filmske nagrade: Oskarovski trend cenzure i autocenzure

Mnogo pre same ceremonije japansku javnost, kako su prenosili svetski mediji, uznemirila je internet kampanja Barbihajmer koja je film o atomskoj bombi povezivala sa zabavnim blokbasterom „Barbi“, što je otvorilo polemiku da li „Openhajmer“ treba uopšte prikazivati u njihovoj zemlji, a posle dodele Oskara uvređenost Japanaca, koji i posle 78 godina još osećaju posledice događaja iz Drugog svetskog rata, još je veća.

Prema brojnim japanskim anketama koje je prenosio i Rojters, najveće kritike reditelju Kristoferu Nolanu upućene su zbog činjenice što u filmu nisu pomenute žrtve atomske bombe, i što on, čak i primajući Oskar, nije podsetio na stravično stradanje Hirošime i japanskog naroda.

A 96. ceremonija dodele najpopularnije nagrade u svetu nije bila ništa drugačija nego inače – i ove godine, kao i mnogih prethodnih, gledali smo spektakl dosadnog, komercijalnog kiča, sa gomilom patetike i suza pobednika koji se za svoj uspeh zahvaljuju svom „porodičnom stablu“, dedama, babama, ženama, deci, muževima, producentima…

Kao i Kristofer Nolan, koji nije pomenuo Japance i Hirošimu, i nije aktuelizovao opasnost od nuklearnog oružja koja je danas veća nego ikada, ali se sa pozornice zahvalio svojoj supruzi, „neverovatnoj Emi Tomas, producentkinji svih njegovih filmova i sve njihove dece“, tako se ni ostali dobitnici Oskara nisu osvrnuli na svet oko sebe.

Doduše, Kilijan Marfi, kome je lik naučnika Roberta Openhajmera doneo Oskara za najbolju glavnu mušku ulogu, poručio je sa scene da „živimo u atomskom svetu i da moramo da mislimo na mir i kako da ga sačuvamo“.

A u najznačajnijoj noći u industriji zabave, jake policijske snage specijalaca obezbeđivale su sve prilaze zgradi Dolbi teatra od palestinskih demonstranata protiv rata u Gazi.

Pod parolama „Nema nagrada tokom genocida“ i „Dok gledate Oskar, bombe padaju“, palestinski pobunjenici kojima su se pridružili i Filmski radnici iz Palestine, i SAG – AFTRA, apelovali su da se zaustavi ratna katastrofa u Gazi, u kojoj, po najnovijim podacima, najviše stradaju upravo žene i deca.

Ali, dobro organizovane policijske snage obezbedile su da se na crvenom tepihu i pod reflektorima ne vidi ništa od ovog protesta, a nisu ga videle ni holivudske zvezde.

Ema Stoun, dobitnica drugog Oskara u karijeri, za najbolju glavnu žensku ulogu u filmu „Jadna stvorenja“ Jorgosa Lantimosa, izgubila je glas od uzbuđenja, prolila neviđene suze i pocepala glamuroznu toaletu, ali je na kraju uspela da se zahvali mami, tati, bratu, mužu, i da svojoj ćerki uputi reči ljubavi.

Deci i ženama u Gazi nije uputila ništa, iako su se palestinski apeli čuli svuda oko Dolbi teatra.

Nijagarine vodopade suza prolila je i glumica Devajn Džoj Rendolf, koja je osvojila Oskara za najbolju sporednu žensku ulogu u filmu „Bartonova akademija“ Aleksandra Pejna, a svoj poduži govor i zahvalnost majci i svim ženama koje su ohrabrivale njen put, završila je konstatacijom da je konačno shvatila da „ne treba da bude drugačija, već samo svoja“.

Nikakvu kopču sa trenutnim događajima i ulogom za koju je nagrađena, a igra majku čiji je sin poginuo u ratu u Vijetnamu, Džoj Rendolf nije dotakla u svom govoru.

I ostali oskarovci uputili su sa pozornice slične intimno-porodične „potresne“ ispovesti – Robert Dauni Džunior, nagrađen za sporednu mušku ulogu u „Openhajmeru“, zahvalio se „svom odvratnom detinjstvu, Akademiji, i posebno svojoj „veterinarki“, supruzi, koja ga je pronašla poput režućeg štenca na ulici i ljubavlju ga vratila u život“.

Nekoliko suvislih rečenica, dostojnih ranga umetnika koji su napravili filmsko delo, i poruku važnu za kataklizmično vreme u kojem se trenutno odvijaju dva rata, uputio je jedino britanski reditelj Džonatan Glejzer, kome je Oskara za najbolji međunarodni film donela drama „Zona interesa“, snimljena na nemačkom jeziku, čija se radnja događa u doba Holokausta.

„Ovaj film je pokazao kuda nas vodi dehumanizacija u najgorem slučaju. Svi naši izbori su napravljeni da se ogledamo i suočimo sa nama u sadašnjosti. Da ne kažemo: ‘Pogledaj šta su tada uradili’, već: ‘Pogledaj šta radimo sada. Bilo da su žrtve 7. oktobra u Izraelu ili tekućeg napada na Gazu, sve su to žrtve iste dehumanizacije.

Pitanje je kako da joj se odupremo?“, rekao je Glejzer.

Očigledno je, međutim, da empatija i pitanje kako da se odupremo dehumanizaciji sveta u kojem živimo, nije bilo inspiracija holivudskih zvezda okupljenih u Dolbi teatru, a ovogodišnju ceremoniju, pored sterilne i krajnje autistične atmosfere „krasili“ su bizarni momenti koji su trebalo da budu duhoviti – pojava nagog glumca i rvača na sceni Džona Sinija (imao je na sebe modesty pouch, što gledaoci nisu mogli da vide), koji je uručivao Oskara za najbolji kostim, i glupi štos voditelja ceremonije Džimija Kimela o Donaldu Trampu, koga je, kako nalaže američki mejnstrim, jako poželjno izvrgavati ruglu u svakoj prilici.

Tako je autentična persona i zvezda 96. Oskara postao pas Mesi, „glumac“ jedne od zapaženih „uloga“ u francuskom filmu „Anatomija pada“, koji je rediteljki Žistin Trije doneo Oskara za najbolji originalni scenario. Mesi se udobno zavaljen u svojoj fotelji u Dolbi teatru beskrajno – dosađivao.

A glavno pitanje nakon ceremonije, nažalost, nije bilo zašto je ovaj spektakl i ove godine toliko cenzurisan i ispolitizovan, i zašto su upravo najveće zvezde fokusirane na sopstvene interese.

Američku javnost najviše je zanimalo zašto Al Paćino, koji je uručivao Oskara za najbolji film, nije naveo sve nominovane filmove u ovoj kategoriji, kako je nalagao uobičajeni protokol.

Dodela Oskara, kao što je zabeležila istorija, pamti i neka bolja vremena u kojima su se provocirali i kritikovali ideološki klišei i političke nepravde – Marlon Brando 1973. nije hteo da primi nagradu za ulogu u „Kumu“, zahtevao je da se njegov Oskar uruči indijanskoj glumici Sačin Litlfeder (Malo Pero), zbog vekovne satanizacije Indijanaca kojima su Amerikanci prevarama oteli njihovu zemlju, kako je saopštio.

„Možda se u ovom trenutku pitate – kakve to veze ima s dodelom Oskara? Zašto je ova žena ovde, upropaštava vam veče, upliće se u vaše živote stvarima koje nas se ne tiču i koje nisu naša briga? Traći vaše vreme i novac jer upada u vaše domove.

Mislim da je odgovor na ova neizgovorena pitanja činjenica da je i društvo pokretnih slika odgovorno za degradiranje Indijanaca i ismejavanje njihovih karaktera, opisujući ih kao divljake, opasne i zle divljake“, zapisao je Brando u svojoj istorijskoj poruci.

Oskara je odbila da primi i Džejn Fonda 1971, za ulogu u filmu „Klut“, u to vreme jedna od najglasnijih aktivistkinja protiv rata u Vijetnamu (uručen joj je deceniju kasnije), a u naše doba kao jedan od najvažnijih momenata ostao je upamćen govor reditelja Majkla Mura.

Primajući Oskara za dokumentarni film „Bowling for Columbine“, Mur se 2003. zbog invazije na Irak Amerikancima i svetu obratio sa scene spektakularnim govorom:

„Živimo u doba kad imamo fiktivne izborne rezultate, kojima je izabran fiktivni predsednik.

Živimo u doba kad imamo čoveka koji nas šalje u rat iz fiktivnih razloga, bez obzira da li je reč o fiktivnoj lepljivoj traci ili o fikciji narandžastog stepena opasnosti od terorističkih napada u zemlji. Mi smo protiv ovog rata, gospodine Buš. Sram vas bilo, gospodine Buš. Sram vas bilo.“

„Zanimljivo“ je da su se velike holivudske zvezde, glumci i reditelji čiji glas ima uticaja u javnosti, poslednjih decenija retko organizovano okupljali oko problema od šireg interesa, a koji „iskaču“ iz važećeg društvenog i političkog mejnstrima.

Ostalo je upamćeno, primera radi, da su se na Kanskom festivalu 2018, u jeku afere protiv najmoćnijeg holivudskog producenta Harvija Vajnstajna, osuđenog za seksualno uznemiravanje brojnih glumica, manekenki, saradnica i nekoliko silovanja, sa žrtvama solidarisale ikone kao što su Kejt Blančet, Penelope Kruz, Džulijen Mur…

Na kanskom protestu, u znak podrške koleginicama, obukle su crne haljine. Ali, nisu reagovale nekoliko godina ranije, u vreme kada su strašne slike silovanja iračkih devojčica i žena obilazile svet.

Prošle godine bili smo svedoci velike organizovane solidarnosti najvećih imena Holivuda, u podršci štrajku scenarista koji se proširio i na ostale filmske radnike koje producenti decenijama ponižavaju i ucenjuju malim honorarima.

Ali, nedavno, od oskarovke Suzan Sarandon kolege su okrenule glavu – zbog učešća na propalestinskom skupu, na kojem je rekla da „Jevreji u SAD koji se plaše za svoju bezbednost usred porasta antisemitizma, shvataju kakav je osećaj biti musliman u ovoj zemlji“, izbačena je iz glavne holivudske agencija United Talent Agency (UTA).

Iako je odmah uputila i javno izvinjenje za gaf koji je napravila, niko od kolega nije reagovao protiv kažnjavanja oskarovke. Podrška nije stigla ni meksičkoj glumici Melisi Barera, koja je zbog toga što se solidarisala sa Suzan Sarandon dobila otkaz u producentskoj kući Spyglass, koja je  izbacila iz glumačke postave filma „Scream 7“….

Ovaj trend cenzure i samocenzure, nažalost, aktuelan je u čitavom svetu, ali se od umetnika, posebno danas, očekuje da ispituju, provociraju, analiziraju, kritikuju i pokušaju da svojim glasovima menjaju društva u kojima žive.

A to svakako ne mogu, ako pristaju na zabrane i strah od slobodnog izražavanja koje nam se globalno usađuje, i na „nevidljive kontrolore“ koji naređuju šta je  pravedno, šta je dopušteno da kažemo i da mislimo.

Jer, na snazi je dehumanizacija cancel – nova, savremena forma ostrakizma, iliti brisanje, zabranjivanje i marginaizovanje ljudi i sadržaja koje „nevidljivi kontrolori“ ocene kao neprihvatljive za ideološki i neoliberalistički koncept sveta koji oni uspostavljaju.