Šta su skandali iz 2018. i priznanje Handkeu 2019. učinili za Nobelovu nagradu?

Seksualni skandal i curenje dobitnika, dodela nagrade piscu koji negira genocid u Srebrenici, te podržava osuđene ratne zločince, nažalost, učinili su da ljudi izgube iovako poljuljano poverenje. Ipak, ne treba da zaboravimo da pronicljivi i mudri čitaoci ne obraćaju pažnju na ono što bilo koja institucija diktira kao vredno. Oni biraju svoje favorite i ne zanimaju ih etikete nalepljene preko korica knjiga“, ističe za Danas Vladimir Arsenić, književni kritičar i urednik u izdavačkoj kući Partizanska knjiga.

Ime ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost biće saopšteno sutra u 13 sati. Iako je reč o najvažnijem svetskom priznanju, kladionice pokazuju da ove godine veće interesovanje javnosti vlada za dobitnika nagrade za mir nego novog literarnog laureata. Da li su priče nominovanih „mirotvoraca“ ove godine zanimljivije od same književnosti ili je ipak reč o nečemu drugom?

Opada li značaj Nobelove nagrade za književnost i koliko je krivac za to sam komitet koji poslednjih godina prate brojne kontroverze – od seksualnog skandala i curenja imena dobitnika, zbog čega 2018. nije ni uručeno priznanje, do dodeljivanja nagrade austrijskom piscu Peteru Handkeu lani?

„Zaista ne znam koja nagrada ne gubi značaj, ali to je stoga što je sama književnost izgubila svoju simboličku moć. S tim u vezi treba da se kaže da bi većina nagrada prošla nezapaženo u široj javnosti da joj mediji ne daju značaj, a oni obraćaju pažnju na kulturu i nauku tek ako su praćeni nekakvim skandalom. Podjednako to važi za književnost i za mir i za hemiju…“, smatra Arsenić. On dodaje da je Nobelov komitet učinio veliku glupost i ogromnu nepravdu dajući nagradu piscu koji je otvoreno podržavao ratne zločince i negirao genocid u Srebrenici. „Meni je lično to bilo i jeste odvratno. Sasvim sigurno će ovo imati velike posledice po nagradu. Nova dobitnica ili dobitnik moraće da se nose s tim, jer je fokus javnosti usmeren na nešto što je trebalo i moralo da se spreči“, dodaje urednik i kritičar.

Na pitanje da li se Nobelov komitet ulagivao publici, kako se to može čuti, dodelivši nagradu Bobu Dilanu 2016, ali i Handkeu prošle godine, Vladimir Arsenić odgovora da on to svakako ne bi tako nazvao.

„Bob Dilan je bez sumnje zaslužio nagradu za razliku od Handkea, koji je zaslužio nešto sasvim suprotno. Javnost apsolutno ne zaslužuje nikakvo ulagivanje. Ukoliko je to bio motiv Nobelovom komitetu, onda je sasvim jasno da ne razumeju današnju poziciju književnosti i umetnosti uopšte“, ističe kritičar.

Književna kritičarka Nađa Bobičić podseća da je isti dan kada i Handke, nagradu dobila i Olga Tokarčuk, jedna od najcjenjenijih evropskih književnica, koja na političkom spektru stoji na suprotnoj strani od austrijskog književnika.

„Ima mnogo književnica i književnika čiji je opus sam po sebi vrijedan nagrađivanja, a da se nagrada nije morala davati politički kompromitovanom piscu, što se u više elemenata prenosi i u njegovo pisanje. Zašto je ta netransparentna grupa iz Nobelovog komiteta odlučila da baš njega nagradi nakon godine obilježene „skandalom“, nije do kraja jasno. Da li je samo u pitanju PR strategija ili podvojenost kriterijuma o (a)političnoj osobenosti književnosti, ili ih je fascinirala raznolikost i kvantitet njegovog opusa, ili prosto u Švedskoj redovnije prevode austrijske pisce? Razloga može biti mnogo. Ali i dalje mi se čini da je šteta od tog izbora veća nego koju god poentu da su htjeli da pošalju“, naglašava Bobičić.

Vladislava Gordić Petković, profesorka engleske i američke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, smatra da su i Peter Handke i Olga Tokarčuk ostali „u senci samoreklamerskog performansa, na šta je Nobelov komitet i računao“.

Ona dodaje da nagrada ovakvog formata u vremenu kratkog pamćenja sasvim sigurno poštuje određeni marketinški „rukopis“, te želi da bude poznata među širom publikom a ne samo među književnim sladokuscima.

„Podaci o prevođenosti i tiražima od pre dodeljivanja nagrade govore da su favoriti po pravilu već duže prisutni u kulturnoj javnosti i među čitalačkom publikom, da su već prevođeni na evropske jezike. Handke je šesnaesti nobelovac kog objavljuje nemački izdavač Zurkamp, i njegove knjige su se prodavale i pre Nobelove nagrade, Dilan je dugo slovio za favorita, a treba se setiti i da postoji institucija nominacije: niko ne postaje laureat a da prethodno nije nominovan“, napominje profesorka.

Nađa Bobičić ističe da je i dalje sigurno da proglašenje dobitnika utiče na izdavaštvo, jer publika i dalje kupuje knjige koje su dobile ovo priznanje.

„Ali, kao i ranije, neki od laureata i laureatkinja su odranije bili poznati publici širom svijeta, nekima ova nagrada unekoliko pomogne da se dodatno istaknu, dok treći ostanu neprepoznati od najšire publike. Sve su ovo vrlo kompleksna pitanja, jer, u stvari, ključna nepoznanica jeste kako se odjeci ove nagrade prenose van evropskog i sjevernoameričkog kulturnog prostora“, smatra književna kritičarka.

Prema njenim rečima, sam sistem nagrađivanja mogao bi da se izmeni, kako bi i nagrada bila doista uticajna.

„Međutim, komitetu je izgleda više stalo do brenda i održavanja ‘nivoa’ nego do istinske dekolonizacije književnosti, do preosmišljavanja koncepta nagrađivanja. Zašto bi se dodjeljivalo samo jedno priznanje kad je književnost mnogo bogatija od toga? Zašto mora biti kompetitivna, itd.? Zasad, ovo je nagrada koju vrlo netransparentno dodjeljuje Švedska akademija. Komitet se zadržava na zapadnom sistemu vrednovanja umjetnosti, koji nije oslobođen imperijalističkih evropskih kulturnih praksi. Nije samo ni riječ o zapadnim, već i većim dijelom „bjelačkim“ i mačističkim vrijednostima. Kako su mnogi ranije primijetili, za razliku od većine drugih nagrada, u kojima su članovi i članice žirija istaknute ličnosti u književnosti, sa mandatom od nekoliko godina, kada je u pitanju Nobelova komisija, izgleda kao da maltene sam Nobel sa onog svijeta, dakle nedodirljiv, „od gore“ dodjeljuje te nagrade. A naprotiv, vrlo lako se mogu iščitati poetički i ideološki kriterijumi prema kojima se nagrada dodjeljuje“, naglašava Nađa Bobičić.

Ona dodaje da Nobelov komitet može da progura pojedine autore i autorke, ali da ne određuje ni književne tokove ni čitalački ukus.

„Zato toliko mnogo bitnih autora i autorki iz 20. vijeka nikad nije dobilo ovu nagradu. Zato su danas, da pomenem samo njih dvije, Elena Ferante i Margaret Atvud među najčitanijim autorkama, dobile to priznanje ili ne. Moguće je i da hoće, posebno Atvud, koja se često pominje kao ozbiljna kandidatkinja. Važi i obratno, komitet prepoznaje pojedine trendove tek nakon što oni postanu mejnstrim. I to sa zakašnjenjem od više decenija. Bobu Dilanu nagrada nije uručena 1970, kada bi to možda i bio revolucionaran čin (kao da je sada dodijele npr. Kendriku Lamaru ili Žanel Mone), već 2016. godine, kada je on odavno kanonizovan i kao muzičar, i kao umjetnik, i kao pisac“, zaključuje kritičarka.

Još uvek samo evropska

Vladislava Gordić Petković smatra da je Nobelova nagrada ukazala na neka zaista vredna i važna književna imena, ali da nikoga nije otkrila. „U retkim srećnim slučajevima pažnja javnosti usmerava se prema autorima, mnogo se češće nagrada trudi da sebe kao instituciju učini vidljivom, pa je uspela i u kreiranju nekih predrasuda. Tako dobar deo književnog sveta ovu nagradu i dalje vidi kao evropsku, ali je mnogo kutaka Evrope Nobelova nagrada od srca ignorisala, pa se tako Evropska nagrada za književnost (osnovana 2009) svojom koncepcijom promućurno udenula u ogromnu jezičku i kulturološku prazninu koju Nobelova nagrada stvara. Nobelova nagrada je i latinoameričku književnost sporo prepoznavala, nekmoli afričku, arapsku ili kinesku“, kaže Gordić Petković.

Priznanje za ženu, pisca našeg regiona, Dubravku Ugrešić…

Uoči proglašenja ovogodišnjeg laureata Nobelove nagrade za književnost na kladioničarskim listama u vrhu je tradicionalno japanski pisac Haruki Murakami, kao i Margaret Atvud, Don Delilo, Kormak Makarti, Ljudmila Ulicka, Ngugi va Tionga…

Naši sagovornici ističu da nemaju favorite. „Od navedenih pisaca nekoliko zaista volim da čitam, ali navijam za autorke. Danas je dobra književnost apsolutno u rukama žena i to bi Nobelov komitet trebalo da prizna i nagradi. Makar da nekoj od njih obezbedi lakše uslove stvaranja“, ističe Vladimir Arsenić.

Nađa Bobičić kaže da je savremena književnost, srećom, mnogo više od Nobela ili ma koje pojedinačne nagrade. „Moguće da će priznanje dobiti neka književnica, moguće van Evrope i Sjeverne Amerike. Zanimljivo bi bilo da je daju Dubravki Ugrešić, jer je ona u književnom smislu izvrsna, a politički je sve što Handke nije. Ali sa jednim obrtom, da ona tu nagradu odbije, jer ne želi da daje legitimitet prethodnom dobitniku“, naglašava kritičarka.

Vladislava Gordić Petković kaže da ima mnogo više pisaca koji su zaslužili ovu nagradu nego što ona uspeva da okruni. „Pa se Nobelov komitet izdašno služi biološkim kriterijumom: vreme ‘radi’ za ovu nagradu tako što pisci koji je zaslužuju često znaju da umru pre nego što stignu na red. Gorka šala u kojoj se mogu prepoznati Filip Rot i mnogi drugi… Dok su još u životu, nagradu treba da dobiju Tomas Pinčon, Milan Kundera, Salman Ruždi i Haruki Murakami, ali ima i mnogo geografskih i poetičkih prostora koji su još uvek njenim svetlom i njenom premudrom strategijom neosvetljeni. Kada to kažem, mislim na region u kom živimo, uvredljivo zanemarivan već predugo; plašim se da će se, i kad nas se sete, to učiniti na spektakularno ponižavajuć način“, zaključuje profesorka.