foto promoU savremenoj ruskoj publicistici često se javlja fraza koju je, po sećanjima maršala avijacije A. J. Golovanova, Staljin navodno izgovorio u decembru 1943. godine: „Ja znam da će se, kada me više me bude, na moju glavu sručiti ne jedna kofa pomija. Ali sam uveren da će vetar istorije sve to razvejati.“ Još opširnije citira slobodno prepričane reči Golovanova pesnik F. Čujev: „Sam Staljin, pamti se, rekao je za vreme rata: ‘Ja znam da će se posle moje smrti na moj grob izručiti gomila smeća. Ali vetar istorije će sve to nemilosrdno razvejati.’“
Memoari su, kao što to dobro znaju istoričari, nepouzdan izvor.
U njima se neretko mešaju istina i domišljanja izazvana kasnijim događajima i utiscima.
Nisu li sećanja Golovanova bila previše direktan odgovor na Hruščovljevu „destaljinizaciju“?
Poput drugih diktatora, Staljin je gradio svoju državu za večnost.
On je postojano i nepokolebljivo demonstrirao ubeđenost u trajnost i epohalnost svojih ideja i postupaka.
Iz kog razloga je u razgovoru sa sasvim mladim generalom vođa „otvorio dušu“, izrazio svoju nesigurnost u budućnost, tako pažljivo prikrivenu u drugim slučajevima?
Nikada nismo dobili odgovore na ta pitanja i ne znamo da li je možda Golovanova prevarilo sećanje.
Ali i nezavisno od toga da li je Staljin rekao te reči, i ako jeste – da li su baš tako zvučale, u suštini, one se nesumnjivo verne, iako ne u onom smislu koji je nastojao da im prida Golovanov.
Prošle su mnoge decenije od Staljinove smrti, i njegov pravi lik je zaista do vrha zasut tonama verbalnog smeća, iz čega je izrastao savremeni ruski mit o Staljinu.
Njegov početak nalazi se u dalekoj prošlosti, u Staljinovoj epohi sovjetske istorije.
Nedosledna i kako je vreme odmicalo sve slabija destaljinizacija posle vođine smrti posejala je samo malo semena sumnji.
Hruščovljeva kritika samo je odškrinula zavesu nad realnim činjenicama, stvarajući u nizu slučajeva novi mit.
Bivši opozicionari ostali su žigosani, dok su nepomerive ostale ocene ideologije i prakse izgradnje socijalizma.
Masovna represija predstavljana je kao niz čistki u nomenklaturi, kao da nisu postojali milioni običnih žrtava terora.
Dugo godina se Hruščov pokazivao kao laka meta Staljinovih poklonika koji i danas bez teškoća hvataju oca „otopljavanja“ u protivrečnostima i falsifikatima.
Međutim, u Sovjetskom Savezu formirano je nekoliko generacija ljudi koji su vaspitani bilo na dogmama Staljinove propagande, bilo na tradicijama polovične Hruščovljeve destaljinizacije.
Upravo te dve linije suočile su se u godinama Gorbačovljeve perestrojke.
Tadašnja ideja o povratku Hruščovu nije u punoj meri odgovarala prevladavanju Staljinovog mita.
Nove mogućnosti pojavile su se posle otvaranja arhiva početkom devedesetih.
Dokumenti su produbili i umnogome izmenili mnoge predstave o Staljinu i Staljinovom sistemu, omogućavajući da se napokon razreši značajan deo otvorenih pitanja.
Ali u celini nova saznanja ostala su dostupna samo profesionalnim istoričarima i istorijski obrazovanim čitaocima.
Masovne predstave hranile su se novinskim i televizijskim senzacijama i staljinskim i hruščovljevskim stereotipima.
Postoji mnogo uzroka za odbacivanje dostignuća naučne istoriografije.
Međutim, kako izgleda, dva su glavna uzroka.
S jedne strane, nauka, kao i čitava zemlja, nalazila se u krizi i nije mogla da oblikuje stvarne tokove prihvatanja i prenošenja naučnog znanja.
S druge strane, staljinska prošlost pretvorila se u politički problem.
Najpre su raspad SSSR i traume prelaznog perioda stvorile od Staljina mit kao simbol protesta protiv vođa nove Rusije.
Zatim je društveni zahtev za „čvrstom rukom“ i „poretkom“ bio prihvaćen od strane politike.
Prevod s ruskog: Goran Živković
Autor je poznati ruski istoričar čija je knjiga Staljin nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
