Staljinov mit

Kao ni bilo koji drugi, Staljinov politički mit ne podržava istorijska stvarnost, zbog čega je pristalice mita svima silama izbegavaju. Tvorci mita pažljivo biraju samo „korisne“ činjenice i neretko falsifikuju dokumenta i „dokaze“.

Nasuprot tvrdnjama brižljivih tvoraca i poštovalaca Staljinovog mita, žrtve masovne represije nisu bili samo činovnici, navodno kažnjeni od strane vođe za nepočinstva, koliko su to bili milioni običnih ljudi.

Kada je reč o činovnicima, nivo njihove nomenklaturne bezbednosti ne treba minimizirati. Zaista, Staljin je od 1936. do 1938. sproveo veliku kadrovsku čistku tokom koje je značajan deo starog aparata bio uništen i zamenjen mladim kadrovima.

Nema takođe nikakvog razloga da se preuveličavaju uspesi Staljinovog režima u borbi s korupcijom. Sudeći po dokumentima, takav cilj nikada nije ulazio u političke prioritete vođe.

Glavna odlika pripadnika nomenklature nije bila moralna čistota nego beskrajna lojalnost i sposobnost izvršavanja direktiva koje su stizale iz centra. Sam Staljin je dobro znao slabosti ljudske prirode i aktivno ih je koristio za svoje interese.

Životna stvarnost običnog sovjetskog čoveka u Staljinovoj epohi čak ni približno ne odgovara savremenim mitovima skrojenim na osnovu obrazaca zvanične sovjetske propagande. Parade, trijumfi, praznici činili su samo mali deo stvarnosti.

Stvarnost je bila ispunjena borbom za opstanak. Nedostatak proizvoda i industrijske robe, stalni redovi, užasni životni uslovi, slaba zaštita od svemoći činovnika i kaznenih organa, surovost zakona dopunjavali su se mnogobrojnim ograničenjima.

Značajan deo stanovništva, pre svega, seljaci, nije imao pasoše, zbog čega je bio lišen prava na slobodno kretanje. Glavni gradovi i mnogi veći gradovi bili su zabranjena mesta u kojima mnogim građanima nije bilo dozvoljeno da žive.

Za svojevoljni prelazak s jednog radnog mesta na drugo odlazilo se na sud. Veliki broj žena stradao je zbog zabrane abortusa koji su se, svejedno, obavljali, ali tajno, u nehigijenskim uslovima. Medicinska zaštita i svakodnevna higijena nalazili su se na niskom stupnju.

Uloga Staljina kao vođe ratničkog i pobedničkog naroda je veoma loše proučena. Propagandni pamfleti o Staljinu-vojskovođi ne samo da ignorišu druge faktore pobede već, u stvari, ne objašnjavaju Staljinovu ulogu u ratu.

Još nisu istražene promene u vojnom rukovodstvu – lekcija izvučena iz poraza, mehanizmi ekonomske politike koji su obezbeđivali rast vojne industrije u okolnostima opšteg smanjenja resursne baze, itd.

Staljinova smrt postavila je temelj za dugotrajni proces modifikacije sistema. Odricanje od diktature u korist autoritarnosti, aktiviranje socijalne politike, pokušaji ekonomskih reformi, veća otvorenost prema svetu – na tim osnovama nastao je novi model sovjetskog socijalizma zahvaljujući kome je SSSR dostigao svoje maksimalne mogućnosti.

Uprkos neophodnosti daljih reformi, sovjetska država se nije upustila u njih. Ali do povratka na model staljinskog tipa nije došlo čak ni u periodu sistemske krize i raspada SSSR.

Danas Staljinov zavet slede samo u Severnoj Koreji, jasno pokazujući nepristrasnim posmatračima kakve su realne mogućnosti staljinizma u savremenom svetu.

Ali politički klišei o nenadmašnoj veličini Staljinove epohe, o jednakosti i borbi s korupcijom, o radosti i čistoti tog dalekog i od strane „neprijatelja“ uništenog života koje eksploatišu neodgovorni publicisti i političari – padaju na pogodno tlo.

Koliko je opasna ta mešavina istorijskog neznanja i socijalnog nezadovoljstva? Ponavlja li ruski XXI vek sudbinu XX veka?

Prevod s ruskog: Goran Živković

Autor je poznati ruski istoričar čija je knjiga Staljin nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.