Stameno i bez pompe

Suzdržan spolja, Rudenko je od onih pijanista koji se drže naoko povučeno u odnosu na delo koje predstavljaju, sav tako u funkciji dostojanstva muzike, te dajući publici priliku da čuje ono što je komponovano onako kako zaista jeste. U savremenoj koncertnoj zbilji, među živopisnim prvacima pijanizma, njegova odluka da stameno i bez pompe otprati kao posrednik na podijumu svoj zvučni ideal, čini se prevelikim odricanjem. No, zato krajnji muzički rezultat predstavlja prijatno iznenađenje i izaziva veliko poštovanje za ovog čestitog majstora klavira i njegovu posvećenost bazičnim vrednostima klasične interpretacije.

Rudenkov prvi deo koncerta na ovogodišnjem „zlatnom“ BEMUS-u, u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, u celosti je posvećen razvojnoj liniji koju čine Bah, Mocart i Brams. Uvodna Bahova Partita br. 2 u ce-molu tako je kristalno bistro klavirsko promicanje povrh polifonih masiva, u koje Rudenko ume da porine bez po muke, osvešćenih prstiju i lagodno sledeći sebi jasan filozofski trag. Sa spokojstvom od klase i dotaknuvši neku drugu, duhovnu stranu, preko granica materijalnog sveta, Vadim Rudenko pleni ovde lepotom tona i ravnopravnim sjedinjenjem svih glasova u bogatom Bahovom tkanju.

No, zato je Mocart perfektan i sa zracima samosvojnosti u izabranoj Sonati br. 9 u De-duru K 311, poput malog, prefinjenog orkestra u tumačenju. Spretan, umilnog tona, ali sa oporošću izraza koja ne dozvoljava da se sklizne u puku dopadljivost, namerne „suvoće“ u izazovu da se pretera sa osećanjima, Rudenko ovde daje možda najviše sebe, istovremeno dopuštajući i Mocartu da bude tačno ono što jeste. Nakon toga, Rudenku preostaje još samo da sedne za klavir i prospe svog Bramsa (Varijacije na Paganinijevu temu op. 35) sa strastvenim zanosom, bujno u zvuku, dozvoljavajući da ga jedna neisforsirana virtuoznost spontano povede ka neočekivanim emotivnim vrhuncima. Ali, ponovo bez patetike i bilo kakvog preteranog ukrašavanja i na taj način iskakanja iz sopstvene usredsređene ozbiljnosti.

U drugom delu, imali smo pak umetnika koji nam daje ono što očigledno najviše voli i to se odmah jasno vidi – bez promene u položaju tela ili izraza na licu, Rudenko donosi svog Rahmanjinova sasvim uronjen u njega, vadeći odatle nova osećajna čuda, e da bi Čajkovskog odmah zatim odsvirao kao da ga lično poznaje. Tako je izbor Muzičkih momenata Sergeja Rahmanjinova donet emocijom dirljive iskrenosti, srezanom na svoj osoben način mačem kakve umetničke askeze koja spaja raskoš sa herojskom diskretnošću. Možda završni op. 16 br. 4 nije zaista toliko ekstatičan i gromko trijumfalan kakav ume da bude kod recimo Luganskog, ali je sav u divljim vodoskocima namah oslobođene žudnje kojom Rudenko uživo ovde svakako ostavlja moćan utisak.

I, konačno, ono u čemu je sadržana Rudenkova neprikosnovenost – Svita iz baleta „Krcko Oraščić“ op. 71 Petra Iljiča Čajkovskog, u aranžmanu Mihaila Pletnjova, za kraj. Scenično, impresivno treperavo, sa istinskom blagošću, ali i britkim pijanističkim odlukama. Pozdravili smo Rudenka na nogama, nakon njegovog drugog bisa, nagrađujući nedvosmisleno dubokim poklonom njegovu dragocenu introspektivnost kao časnog soliste.