Stanislav Baranjčak: Ambasador slobodne Poljske

Mladi Stanislav Barnjčak imao je u sebi nešto genijalno. Pisao je pesme koje su zadivljavale originalnošću, idejnom svežinom, bio je takođe izvrsni proučavalac književnosti – a poznato je da nije lako povezati te dve oblasti. Pisao je izvanredno zanimljive eseje i književne studije – napisao je između ostalih studiju o Mironu Bjaloševskom, a kasnije, već u Americi, knjigu o stvaralaštvu Zbignjeva Herberta.

A bio je i fenomenalni prevodilac, erudita, prevodio je poeziju sa italijanskog, nemačkog, ali najviše sa engleskog. Stvorio je novi kanon za prevođenje Šekspirovih dela, preveo je skoro sve velike engleske pesnike, ali je i sve o njima znao. Uz to, bio je hrabar čovek, povezao se s Komitetom za odbranu radnika (opoziciona organizacija u Poljskoj sedamdesetih, prim. prev.), izlažući se šikaniranjima Službe državne bezbednosti. Nikada neću zaboraviti kako je vedro, skoro radosno, prihvatio ove zadatke, kao da je to bio sasvim normalan nastavak poziva mladoga pesnika i profesora.

Ne samo to: period njegovog angažovanja u opozicionoj delatnosti bilo je i vreme kad je mnogo pisao, tada je već objavljivao uglavnom u časopisima samizdata. Njegovu izvrsnu zbirku „Veštačko disanje“ čitali su svi, kao i „Triptih od betona, umora i snega“.

Prijem na mesto profesora poljske književnosti na Harvardskom univerzitetu 1981. god. (ondašnje vlasti NRP mesecima mu nisu dozvoljavale da otputuje) predstavljao je za Stanislava veliku čast, ali značio i ogroman rad. Temeljno je pripremao predavanja koja je, naravno, držao na engleskom jeziku. Brzo je postao predavač kome su se studenti divili i koga su cenili. Događalo se da su studenti prelazili s drugih smerova na polonistiku (kao što je učinila poznata prevoditeljka Vislave Šimborske Kler Kavana) – toliko im je Stanislav bio harizmatičan. Svako ko ga je poznavao znao je da to nije bila harizma vatrenog govornika, retora, demagoga, već povučenog, skeptičnog humaniste, obdarenog izvrsnim smislom za humor. Studente s kojima se sprijateljio primao je i u svoju kuću, postajali su u neku ruku deo porodice.

Stanislav je održavao bliske veze sa zemljom – i u intelektualnom i književnom smislu, jer je mnogo pisao o situaciji u Poljskoj, simbolično, ali obraćajući se američkim studentima. Kuća Stanislava i Ane Baranjčak u predgrađu Bostona pretvorena je u nezvaničnu ambasadu naše države, koju su dugo posećivali bezbrojni gosti iz Poljske. U Varšavi, Poznanju i Krakovu još uvek je tinjalo ratno stanje, ali kraj Bostona aktivno je bilo najbolje predstavništvo slobodne Poljske, III Republike Poljske.

Jednoga trenutka u toj priči, u tom životu, koji je zahvaljujući velikom talentu, velikom radu i humanosti dvoje supružnika, Stanislava i Ane, njihovoj ljubavi, izgledao čudesan, kao iz bajke, pojavila se senka, senka bolesti.

Bolest je bila podmukla, razvijala se lagano i nikada više nije napustila dom kraj Bostona. Stanislav se postepeno povlačio iz univerzitetskog rada, manje je pisao, manje prevodio, manje objavljivao. Onaj ko pažljivo pročita „Zimsko putovanje“ iz 1994. godine, jedno od Stanislavljevih remek-dela, neće u njemu čuti žalbu – već žalbu pretvorenu u umetničko delo.

Sve manje gostiju se trudilo da stigne u kuću u Newtonvillu. Ambasada je opustela. Neke od kasnijih Stanislavljevih pesama omogućavaju nam da razumemo šta je za njih dvoje bila bolest. Na primer, lepa i veoma poznata pesma „Plakala je noću, ali ga njen plač ne probudi“, posvećena „Ani jedinoj“, a u njoj ove prve dve strofe:

Plakala je noću, ali ga njen plač ne probudi.

Jer taj plač nije bio za njega, mada o njemu.

To vetar u prozore udara, a to ne vole ljudi.

I polusvesni stid: jer se ona toliko trudi,

Da to, što je prigušeno, priguši u svemu

zato noću plače. Plač njen ga ne budi.

Prevela Ljubica Rosić

Stanislav Baranjčak (1946-2014)

Na početku Nove godine u Bostonu sahranjen je Stanislav Baranjčak. Pogrebne svečanosti održane su u kapeli groblja Mount Auburn, gde su sahranjeni članovi intelektualne elite Harvardskog univerziteta. Umro je 26. decembra.

Stanislav Baranjčak (1946-2014), veliki poljski pesnik, prevodilac i esejista, preko 30 godina živeo je u SAD, gde je predavao na Harvardskom univerzitetu. Rođen je u Poznanju, gde je završio polonistiku i izvesno vreme radio na Poznanjskom univerzitetu. Godine 1968. objavio je prvu knjigu pesama „Korektura lica“. Bio je jedan od tvoraca novog talasa – posleratne struje u poljskoj književnosti koja je okupljala pesnike koji su debitovali u drugoj polovini '60-ih godina. Ovoj grupi pripadali su i Julijan Kornhauzer, Adam Zagajevski, Rišard Krinjicki, Ježi Kronhold… Odlikovala ih je kritika pesnika prethodnih generacija koji nisu bili u stanju da opišu postojeću stvarnost. Pesnici novog talasa koristili su obrte karakteristične za jezik medija, zvanična dokumenta, ankete i ulični govor. Zbog društvene kritike nisu mogli da objavljuju u zvaničnim izdavačkim kućama, zato su se okrenuli podzemnom izdavaštvu. Najznačajnija Baranjčakova knjige su: „U jednom dahu“ (1970), „Jutarnji dnevnik“ (1972), „Triptih od betona, umora i snega“ (1981), „Razglednica sa ovoga sveta“ (1988). Laureat mnogih nagrada za književnost bio je nekoliko puta kandidat za Nobelovu nagradu.