Stanje stvari i psihološki realizam

Svako tu igra dve uloge. Karanovićeva glumi i profesorku fakulteta kojoj je karijera na prvom mestu, i direktorku firme, u vlasništvu tajkuna koji se kandiduje za predsednika države. Obe su izbeglice iz Sarajeva, a ova druga žena – žrtva je masovnog silovanja u ratu. Isaković glumi i bivšeg univerzitetskog profesora, muža pomenute profesorke, trenutno zaposlenog u knjižari, tihog čoveka od principa, ali glumi i rečenog tajkuna, koji u privatnom vlasništvu ima i lanac knjižara. Vidimo ga, dakle, u ulozi tajkuna, neprocesuiranog ratnog zlikovca, koji se uspešno kandiduje za predsednika, ali i u ulozi časnog čoveka, profesora, koji je u, trenutku slabosti, pristao da učestvuje u promotivnoj kampanji tajkuna. Na kraju, na bini predsedničkog kandidata, ipak, neće reći ništa. To odbijanje da govori, to ćutanje, taj javni muk koštaće ga života.

Ermin Bravo igra i ulogu nepotkupljivog novinara koji piše o ratnim zločinima i kriminalnim privatizacijama nekadašnje društvene imovine, i ulogu glavnog marketinškog savetnika onog tajkuna, ratnog zločinca, predsedničkog kandidata. Dakle, glumi čoveka koji se bori za pravdu i istinu, no i čoveka koji dobro zna šta je pravedno i istinito, ali ga to više lično ne interesuje jer mu je na putu privatnog interesa.

Sa ova tri para uloga zaokružuje se glumačka igra suprotnih karaktera. Snežana Bogićević glumi i kćerku profesorskog bračnog para, i sekretaricu u firmi, gde je i ljubavnica sredovečnom profesoru. Obe mlade žene žele da izbegnu daleko odavde. Slaven Došlo pojavljuje se u ulozi iskvarenog i izvraćenog mladića, siledžije i beskičmenjaka, ucenjivača i ulizice, koji radi kao ekonomski savetnik u pomenutoj firmi, te u ulozi nameštenika u preduzeću koje iznajmljuje detektore laži.

Epilog. Majka savetuje kćerku da ne prijavljuje pokušaj silovanja, jer će tako samo gore proći. Nekadašnja žrtva silovanja u ratu u Bosni sklapa poslovni dogovor sa ratnim zločincem iz Bosne. Pošteni čovek koji odbija da učestvuje u kampanji tajkuna, ubijen je (ili se sam ubio, ili je skončao od kapi na onoj političkoj bini kad je ućutao). A tajkun, veseli, zadrigli, nepismeni i bahati – postaće, nema sumnje, predsednik države. Koje države? Srbije ili SAD? Bilo koje od te dve. On jeste pljunuti Donald Tramp, ali i pljunuti Tomislav Nikolić. Ovo su „naši ljudi“, ovo je „naše doba“.

Kako piše u programskoj knjižici za predstavu, Mustafić je dobro rekao da je tranzicija počela u ratnom zločinu i da je donela profit odabranima. Mi to danas jasno možemo da sagledamo: ideologiju nacionalizma, koja je služila razbijanju države i pljački privatizacije, smenila je ideologija neoliberalizma, koja služi da se plen ozakoni, a da se pljačkaši proglase elitom koja, ni manje ni više, svojim kapitalom popločava put modernizaciji Srbije…

Glumci su, kažem, briljirali, ali nijednog trenutka ne iskoračivši iz stila psihološkog realizma. Osetili smo tu onu krhku liniju kolebanja odluke između dva drastično različita odgovora, između dva habitusa lika, između istine i laži, pravde i golog interesa. No, tu se odlučivanje kolebalo isključivo između neizbežne propasti egzistencije čoveka koji odlučuje o sebi i njegovog opstanka putem laži.

Stoga je reditelj i napisao da je logika „sve se može kupiti i prodati, a da je čovjek najjeftinija roba, činjenica na koju smo svi pristali i prihvatili je kao istorijski ili zli usud“. Pisac Bošković veli: „Obični, svakodnevni ljudi su učestvovali u svemu, i u ratu, i u tranziciji. Bili su žrtve, zločinci, svedoci, tajkuni, radnici, unutrašnji emigranti, potencijalni emigranti, direktori, silovatelji, nezaposleni. Bili smo i jesmo apsolutno sve.“

U navedenim rečima ne samo da je jasno izražen defetistički stav autora predstave nego i nešto mnogo ozbiljnije i opasnije od toga: jedno nevoljno razumevanje, koje je nevoljno opravdavanje, ubistava i krađe, laži i etičkog promiskuiteta. Kako je moguće reći da su svi i radnici i tajkuni, i žrtve i zločinci? Nešto je u toj logici naopako, izveštačeno i ishitreno.

Vraćam se sada stilu psihološkog realizma koji je, moram to ovde pedagoški izneti, stil koji ograničava uvid i likvidira potencijal bunta. Psihološki realizam determiniše individuu kao personu zatvorenu u svoj već ispoljeni karakter, kao što glumca zatvara u mogući izbor unutar delokruga već manifestovanog karaktera. Samo teatar u kojem persona uspeva ludički da iskoči iz već ispoljenog karaktera, i da stvori nešto novo, neočekivano i za sami taj karakter, ali, ALI, ono novo koje, zapravo, zaboravljeno čuči, vreba i čezne unutar tog samog karaktera – u detinjstvu samog tog karaktera – uvodi nas u polje slobode i mogućnosti prevazilaženja zatečenog stanja.

Stanje stvari jeste ogavno, urbi et orbi, ali postoji i ono što može da menja to stanje. Ukoliko se u pozorištu prepustimo psihološkom realizmu od početka do kraja, samo ćemo potvrditi realitet, ne emanirajući onu alternativu realnosti zbog koje je čovek i izumeo pozorište i, uopšte, sferu koja se zove estetskom. Data, zatečena realnost se najpre prevazilazi u buntu smele zamisli, u imaginaciji, što je estetski fenomen par excellence. Tek to je onaj mimezis verovatnog i mogućeg, o kojem piše još Aristotel, a ne podražavanje realnog.

Zbog ove nespremnosti na iskorak, na ispad, na eksperimentalnost, sa svom svojom cizeliranom glumom, psihološki realizam „Novog doba“ ostaje u granicama zatečenog stanja naše stvarnosti, kao njen sužanj u izlogu – sužanj koji svoju sudbinu samo oplakuje.