Stanje stvari i psihološki realizam

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Zapanjena sam pedanterijom Pakovićevog teksta, koji potpuno promašuje suštinu: on govori o defetizmu i pravdanju zločina, a u pitanju su i autor i tekst koji direktno optužuju, prozivaju i imenuju zločin i zločince, ali na abolirajući sebe, već naprotiv, priznajući i prihvatajući svoju ulogu i mesto u kolektivnoj (barem političkoj) krivici. "Pedagoški" sa visine Pakovićevo izuzimajući sebe iz krivice društva, nije hrabro, naprotiv. Razumeti da su priznanje i (samo)optužba teški, nepopularni i osudjeni na odbacivanje, ali su ono što ovom društvu i umetnosti nedostaje, da bi ikada moglo proći katarzu, mnogo je značajniji "pedagoški" potez u čitanju novog dramskog teksta. Zatim, sasvim mogu da razumem da se Paković u svojoj umetnosti opredeljuje protiv psihološkog realizma, čak i da se složim sa tim, ali je neprihvatljivo isključivati predstavu koja to nije, jer nije ono što bi Paković – autor hteo da ona bude. Ona je, naprotiv, onošto su njeni autori hteli da bude, što je jednako legitimno kao i Pakovićev postdramski umetnički izraz i diletantski je diskvalifikovati je zbog toga.
   Na kraju, ne najmanje bitno, Karanović nije Karanovićeva. Ona nije vlasništvo svog pokojnog oca, već umetnica koja ima pravo da joj se barem tačno navede ime. Ovaj patrijarhalni ton kao da izdaje autora, koji se daje revolucionarom, a zapravo svojom patrijarhalnom "pedagogijom" samo potvrdjuje provincijalni poredak sveta. Umesto da tekst sam potpiše sa "Pakovićev" i time objavi da je i muškarac vlasništvo oca, kao deo borbe za ženin identitet, on uranja u pedanteriju i pedagoško dociranje nečega što nije, čak ni na značenjskom osnovnom planu, shvatio. Hvala.