Stare fotografije

On otmeno sedi u fotelji u svojoj radionici u Kijevu, negde 1903. godine. Lice profesora ili senatora. Po obliku – intelektualac. Na drugoj fotografiji ista ta radionica 1905. posle pogroma. Polomljen nameštaj, prevrnuti stolovi, iscepane knjige. Knjige su pripadale Mihailu, starijem bratu moje bake.

On je tada studirao na Kijevskom univerzitetu, na Filološkom fakultetu. Kada je pisac Koroljenko saznao da su jevrejskom studentu za vreme pogroma uništene knjige, poklonio mu je dvesta knjiga iz sopstvene biblioteke.

Te knjige su poslužile kao osnova Mihailove književne zbirke. Biblioteka je bila tako dobra da je nekih davnih godina bila pod zaštitom države. Od detinjstva pamtim zlatne i kožne hrbate u njegovom stanu u Moskvi, u Vorotnikovoj uličici – tamo i danas živi njegova unuka Olja Bulgakova s mužem Sašom Sitnikovom, ćerkom Natašom i unučicom Alisom. Osim jednogodišnje Alise, svi su slikari.

Baka Marija Petrovna, ćerka tog časovničara, udala se za moga dedu Jakova Ulickog. Iz veze Marije Petrovne i Jakova Ulickog rodio se, 1916. godine, moj otac Jevgenij. Podaci o dedi Jakovu sve do prošle godine bili su skromni i fragmentarni: baka se od njega sudski razvela u odsustvu 1936, kada je izdržavao redovnu zatvorsku kaznu. Moj otac gotovo nije spominjao njegovo ime. Prošle godine otkrila sam prepisku bake i dede koja počinje 1911. godine i završava se dedinim pismom iz 1954. posle oslobođenja iz poslednjeg ropstva.

Ta prepiska je tužna istorija vremena kad su jedni sedeli u progonstvu, drugi motrili, a treći, oni između, živeli u očajnom i ponižavajućem strahu od zvonca, kucanja na vrata, lupanja lifta – jednom rečju u strahu od sistema koji je stvorio „veliki genije celog čovečanstva“.

Deda je, sudeći po prepisci, bio izvanredan: pametan, darovit, muzikalan i dostojanstveno je podneo sva iskušenja.

Od dede Jakova – dve fotografije: na jednoj, 1911. godine, on je mladić u mundiru dobrovoljca, na drugoj – starac koji se vratio iz progonstva 1954. Tada mu je ostalo još nešto više od godine života. Mnogo je i drugih porodičnih fotografija koje su ostale od oca: lica pre revolucije, ne sadašnja, čas na pikniku, čas ispod nisko viseće nad stolom lampe s kerozinom, braća bake i dede, njihovi prijatelji – intelektualci koji ne pripadaju plemstvu, studenti s revolucionarnim pogledima i raskošnim kosama, idealisti i romantičari.

Oh, kako ih je posle život izmrvio! Imena gotovo da nema, malo šta je potpisano. Veliki deo fotografija je iz Kijeva. Veliki broj tih ljudi i njihove dece ostao je tamo zauvek – u Babjem Jaru.

Po majčinoj liniji su Ginzburgi. Najstarija porodična fotografija Ginzburga načinjena je krajem XIX veka, kada je fotografija bila retka novina. Na njoj je prikazan stari Jevrejin s kapicom, jermolkom. To je naš rodonačelnik, Isak Ginzburg, moj prapradeda. Ko je bio njegov otac – više se ne zna.

Porodica se vratila u Moskvu krajem 1943. godine. Od tada ja živim ovde. A moji Ginzburgi su svi do jednog na nemačkom groblju. Ni Ulickih više nema. Ili su umrli, ili su promenili prezime. U našoj porodici ja sam poslednja. Ideološki unutarporodični konflikt između malograđanskih mrava, koji samo brinu o hlebu nasušnom, i boemskih vilinih konjica s višim interesovanjima se završio. Izgleda da sam ih sve pomirila ja, veoma razumni boem.

Prevod s ruskog: Neda Nikolić Bobić

Autorka je jedan od najznačajnijih savremenih ruskih i svetskih pisaca. NJena nova knjiga autobiografskih priča i eseja Sveto smeće objavljena je nedavno u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs