Stari pankeri nikada ne umiru

Hm, mnoge misli padaju vam na um povodom i tokom nastupa legendarnih The Stranglers na Innovation Stage-u ovogodišnjeg Beer Festa. Recimo i ono, da li su The Stranglers baš stvarno i bez ostatka ‘punk’? No, već sam njihov izlazak na zaista veličanstveno koncipiranu scenu, pred i doslovno desetine hiljada posetilaca, uz pomalo sablasno iščašeni instrumental „Waltzinblack“ – nekako je veoma pank na sebi svojstven način. Ovde su sa nama prvoborci DŽej DŽej Barnel i Dejv Grinfild sa svojim nenadmašnim basom i klavijaturama, tu je i nadahnuti podmladak, oličen pre svega u simpatičnom pevaču i gitaristi Bazu Vornu, kao i u izvrsnom bubnjaru DŽimu Makoliju. I, znate šta – ako i nisu više onako ogorčeni, nepomirljivi i preteći, kako su umeli da nam se učine nekada davno sa Hjuom Kornvelom ispred, The Stranglers je još uvek lepo i nezaboravno čuti uživo. Jer, njihova zaostavština sačinjena je od stvarno velikih pesama, a ko ono već pametno jednom reče da je ‘pesma – kralj’.

I tako, dok se publika drma i trese u opakim trzajima ritmova „(Get A) Grip (On Yourself)“, „Bear Cage“ i „Nice ‘n’ Sleazy“ ili se prepušta smlavljujućem vrtlogu „Golden Brown“, te uzdiše na „Walk On By“ (sa perfektnim Grinfildovim klavijaturama), himnično urlajući pripev na „Hanging Around“, dotle vrhunac koncerta predstavlja ipak onaj The Kinks klasik – „All Day and All of the Night“. U njemu energija benda postaje nekako definitivno mladićka i bistra poput adrealinske nuklearne naprave i – pre dirljivog svršetka sa „No More Heroes“ – jednom za svagda onako izistinski ‘punk“pravedna. Sa poštovanjem za rock pretke i potmulom opomenom svoje moguće dekonstrukcije čega god. Jer, caka je u detaljima. Pa su možda, s tim u vezi, Rej Dejvis i The Kinks već bili pomalo ‘punk’ takođe. Kao i Bert Bakarak i Dion Vorvik onomad, u originalnoj verziji „Walk On By“. Ko će ga znati.

Slušali smo tako, sa osmehom na licu od uha do uha, ovu nepretencioznu, ali iskrenu i svakako iz dubine srca proživljenu šetnju kroz celokupnu The Stranglers karijeru, tokom koje je svako dobio neku sasvim ličnu verziju ovog velikog benda. Od onih pank dragulja koji dižu ljude na noge, kakvi su „Peaches“ i „Something Better Change“, preko vanvremenskih pop hitova poput „Golden Brown“ i „Always the Sun“, pa sve do pomenutih sjajnih obrada, kojima su u svoje vreme udahnuli resku ‘novotalasnu’ dušu, ili pak onih novijih pesama poput „Norfolk Coast“, „15 Steps“ i sasvim sveže „Water“ – The Stranglers jednostavno čine da prisustvujete u današnjici važnom putovanju kroz istoriju engleske rock muzike, u viziji jednog od najautentičnijih bendova sa Ostrva ikad. Stari pankeri izgleda da stvarno nikada ne umiru.

Koncert je dakle započeo onim misterioznim uvodnim instrumentalom sa „The Meninblack“, a na povratku kući može vam se desiti da naletite na tajanstveno vozilo simptomatičnih tablica „XSerb“, što je otprilike i definicija onog gde smo bili do maločas. U jednoj Srbiji drugačijih mogućnosti, koja nam istovremeno ostaje nepoznata i nedohvatna. Ili nam ‘meninblack’ možda ipak ovako samo šalju poljubac u onom najnovijem internet slengu? The Stranglers bi jedini mogli znati.