„Nekada smo u toj Jugoslaviji bili jedno, sad se insistira da smo nešto jako različiti“: Ermin Bravo za Danas

Jedan od najznačajnijih i najnagrađivanijih bosanskih i regionalnih glumaca, koga naša publika dobro poznaje više od decenije iz brojnih predstava („Povratak u pustinju“, „Noževi u kokoškama“, „Fedrina ljubav“…), i filmova („Remake“, „Grbavica“, „Na putu“, „Cirkus Kolumbija“, „Otok ljubavi“, „Dobra žena“, „Muškarci ne plaču“…), prikazivanih na našim i na svetskim festivalima na kojima su osvajali nagrade, ponovo je angažovan u Beogradu.

Posle Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Ermin Bravo imaće prvu ulogu u Ateljeu 212, u predstavi „Kao i sve slobodne devojke“, po drami naše poznate dramatičarke Tanje Šljivar, u režiji Selme Spahić, za koju su nedavno započele probe, a premijera je najavljena 21. oktobra na Velikoj sceni „Mira Trailović“.

– Okupljena je odlična ekipa, Milica Mihailović, Jelena Stupljanin, Ana Mandić, Marta Bjelica, Marko Grabež, glumci i glumice s kojim nisam radio do sada, tako da su to oni novi, lepi umetnički susreti, upoznavanja i otkrivanja. Tekst je uzbudljiv, Tanjin jezik poseban i osebujan, a sa Selmom sam već dosta sarađivao u brojnim predstavama, izuzetna autorica, tananog rada sa glumcima, tako da se tu osećam sigurno i inspirativno – objašnjava Ermin.

Priča Tanje Šljivar o fenomenu kada je sedam trinaestogodišnjih devojčica zatrudnelo na školskoj ekskurziji imala je praizvedbu u Dojčes teatru u Berlinu, izvođena je u Čikagu, Hrvatskoj, Austriji, Italiji…, a u Ateljeu 212 će imati domaću praizvedbu. Koliko se naša društva, i na koji način, bave temom te ženske maloletničke seksualnosti?

– To je i danas jedna tabu tema, kao i pitanje kada ona počinje, kako bi trebalo da se tretira u smislu legaliteta, a seksualnost kod mladih počinje mnogo ranije nego što je legalno prihvatljiva. Pogotovu je pitanje trudnoće i abortusa, i to ne samo u tinejdžerskom uzrastu nego, nažalost, i kasnije, i dalje tabu. Ono što je zanimljivo u drami Tanje Šljivar je da te devojčice o kojima govori ne pristaju na poziciju žrtve, nad njima se vrši represija odraslih, represija sistema, društva, ali one, naprotiv, imaju neko ludo samopouzdanje, sigurnost koju nalaze jedna u drugoj, jer jedine jedna drugu razumeju. U isto vreme, prati je i jedna prirodna, biološka i sociološka nesigurnost svojstvena za te godine, tako da se mi u predstavi „Kao i sve slobodne devojke“ bavimo tim dihotomijama, ekstremima jednog i drugog. Izuzetnog samopouzdanja s jedne strane, i strašne nesigurnosti, hormonalne seksualnosti i ženstvenosti iz pozicije deteta, i nekog pitanja slobode u odnosu na autonomiju tela. Slobodu izbora koja nam se, isto tako čini, da nije svojstvena za te godine, i da nije potrebna.

Zbog čega te devojčice nalaze razumevanje samo jedna u drugoj, a ne u porodici koja bi prva trebalo da pruži podršku?

– U tim godinama i kada stiže podrška od roditelja, onda mladima nije potrebna, jer se odvajaju od porodice, i mnogo im je važnije njihovo društvo. Pogotovu što je danas taj jaz između novih generacija i njihovih roditelja sve veći u smislu onoga šta mladi žive i šta je njihov doživljaj sveta. S druge strane, tu je uvek pokušaj roditeljske kontrole i represije, naročito u ovim našim sredinama koje su još uvek konzervativne, religiozne, agresivne, diskriminatorske, i što je najvažnije, patrijarhalne, koje na žene ne gledaju iz ravnopravne društvene perspektive. Iz tog sistema sve dolazi, generalno, prema mladoj ženi, prema njenom telu, njenim izborima, seksualnosti. Kao i to, što vidimo da se danas dešava, da država počinje da kontroliše njihova tela. Ona su nositelji naše budućnosti – žene će da rađaju, da izrode i da nastave naciju. Mađarska, recimo, što sam baš maločas saznao, uvodi zakon kojim će žene morati da čuju otkucaje srca svog fetusa pre pobačaja, što je morbidno. Ne sme nam postati drag put kojim hrli „prijateljska“ Mađarska.

Vrlo je zanimljiva podela uloga Selme Spahić, vi ste u ovoj predstavi Ona. Kako se osećate u „ženskoj koži“?

– Igram jednu od devojaka, njih je sedam trinaestogodišnjih curica u ovoj drami. Svi u podeli igramo po jednu ulogu, između ostalog, igramo i neke sporedne likove koji su potrebni u priči. Moja junakinja se zove Ona, i sve je ta vrsta imena – Ona, Una, Ena, Ana, Mia… Za sada tu devojčicu tražim iznutra, ona je buntovnica, u borbi protiv stega u porodici, školi, hrabra da radi ekstremne stvari, vrlo je seksualna, a u isto vreme i bogatog unutrašnjeg sveta. Zapravo, svi tražimo u sebi likove koje igramo. Glumicama su, naravno, ove devojčice poznate, a Marko Grabež i ja smo jedini muškarci u podeli, pa nam je malo drugačiji proces rada. Svi smo, ipak, na istom terenu nepoznatom, čak i glumice, iako su nekada bile tinejdžerke, jer je svet trinaestogodišnjakinja danas i ovde toliko drugačiji u odnosu na vreme njihovog odrastanja.

Zašto nam iz ove vizure nekadašnja velika Jugoslavija deluje kao liberalnija sredina od naših današnjih zatvorenih, autističnih društava koja imaju diskriminatorske stavove prema svemu drugačijem?

– Miks nacionalizma, konzervativizma, ekstremne religioznosti, i generiranja straha od drugog koji je od 90-ih godina na snazi, to je naš začarani krug. I sve što se ne uklapa u njega treba da se skloni, i da se time manipuliše. To je, zapravo, veličanje nacije, odvajanje od drugog. Nekada smo u toj Jugoslaviji bili jedno, sad se insistira da smo nešto jako različiti, i da nam je jezik različit, insistira se na kulturološkim razlikama koje ne postoje, jer su minorne. Mi se u pozorištu trudimo da te granice brišemo, jer je pozorište oduvek stvar integracije, spajanja, plemenite razmene. Prvi umetnici koji su se spojili na relaciji Beograd – Sarajevo odmah nakon rata, bili su pozorišni delatnici, glumci i reditelji, i mi se nikada nećemo prestati boriti za to za jedinstvo. Za to da se „mešamo“, da govorimo o onome u čemu smo slični, ali i onome o čemu različito razmišljamo, a to ne mora da podrazumeva sukob. Umetnici su demokratski korektiv svakog društva, i ne plašimo se reći šta mislimo da je pogrešno u našim sredinama, kao i u sredinama u koje dođemo da radimo. Politika i stavovi onih koji i dalje generiraju nacionalizam, šovinizam i homofobiju, nažalost, zadire i u kulturu. Mi ćemo uvek biti saveznici LGBTQ zajednice i svake druge manjine, i saborci za sva ljudska prava.

Čemu služi to stalno otvaranje frontova u javnom prostoru, i gledanje preko nišana?

– Mislim da je to samo potreban deo političke igre, da se ljudi ne bi bavili klasnim pitanjem. Time da smo jedne od najsiromašnijih zemalja u Evropi i da nemamo šta da jedemo, ali je važno kojem se bogu molimo i kojoj naciji pripadamo. To su neki apstraktni pojmovi kojima smo zaluđeni, ono što se bilduje u javnom prostoru, čime nas ubeđuju da nam je nacija važnija od toga kolika nam je plata i da li možemo da ishranimo decu. I kad se to dovoljno dugo ponavlja, kao što se na ovom prostoru govori već trideset godina, ljudi počnu da veruju u te apstrakcije. Staviće nas u torove da bi besomučno krali. Taj užasan ambijent je sada stvar dekontaminacije, pogotovo mlađih generacija, jer se i one preko roditelja i medija hvataju na udicu nacionalizma. Mislim da smo dužni da ih u umetnosti zarazimo drugačijim, lepim, plemenitim stvarima.

Šta je ono što vi vidite na relaciji Sarajevo – Beograd?

– Slične su tendencije svuda, mi od vas čini mi se, često prepisujemo najgore. Nacionalizam i desnica divljaju, etno-kapitalizam, i miksevi tendencija ka autokratijama, kontroli medija. Nije sjajno stanje stvari, i teško je tu ostati normalan. Čovek se mora jako dobro informisati, jer nije lako ne pasti pod uticaj laži i manipulacija. Mislim da smo to dužni, i da nikada nije bilo važnije ne gutati medijske spinove i otkrivati istinu. Građani i dalje putuju, turisti dolaze, parovi se zaljubljuju… Mi u kulturi, evo, naročito u kinematografiji, radimo koprodukcije, jer jedni bez drugih ne možemo.

Upravo vam je stigla nagrada sa 37. Festivala internacionalnog alternativnog teatra u Podgorici, za „maestralno izvođenje lika Amira Kapura, u predstavi ‘Osramoćeni’, u režiji Dina Mustafića“, kako je obrazložio žiri. I to je priča o verskoj netrpeljivosti, identitetu, ksenofobiji, ali u zapadnom, liberalnom i civilizovanom svetu koji to, zapravo, nije?

– Za ovu dramu Ajad Akhtar, američki pisac pakistanskog porekla, dobio je Pulicerovu nagradu. Amir, koga igram, je advokat sa islamskim bekgraundom, koji se odrekao svoje vere zbog problema s kojima su se posle 11. septembra 2001. suočili muslimani na Zapadu. Ta identitetska pitanja danas se dodatno postavljaju kao neophodna, jer se upravo identitet, verski, nacionalni, rasni, na razne načine koristi kao glavno sredstvo manipulacije, da se ljudi međusobno udaljavaju, i socijalno i emotivno distanciraju. Ova predstava vrlo zanimljivo rezonuje u Sarajevu, zato nam je bilo važno da je igramo još negde, u Crnoj Gori, recimo, a uskoro bi trebalo da imamo i neka gostovanja po regionu. Univerzalnost ovog teksta je zaista u pitanju identiteta svakog od nas, i neke borbe sa vlastitim demonima.

Zašto smo tom religijskom identitetu danas dali veći značaj nego što bi trebalo?

– Institucionalna religija istorijski je generirala razdore, ratove, razlike, podele… Nemam ništa protiv religije, mislim da je duhovnost intimna stvar na koju svako ima pravo, i treba da podseća na lepo u ljudima. Ali, religija se sada koristi kao par excellence politički faktor, i mislim da sekularizam, nažalost, ne možemo smatrati osvojenom civilizacijskom, demokratskom tekovinom. Ozbiljno je ugrožen.

Vežbanje dobrote i normalnog života

U novom filmu „Praznik rada“ Pjera Žalice igrate čoveka koji javno kaže da mu dosta prošlosti, podela i mržnje. Koliko je danas takvih ljudi na ovom našem prostoru?

– Pjer se u ovom filmu bavi novim generacijama koje prošlost, koju oni ne žele, sustiže. To su neke traume koje se i danas otvaraju, preko kojih ne možemo da pređemo, a trebalo bi. Moj lik je neko, i to je ono što mi se najviše svidelo u scenariju, ko pokušava da kaže dosta više. Dosta sa prošlošću, sa mržnjom, dosta sa dosadnim, prežvakanim temama. On je čovek koji radi u domu za nezbrinutu decu, zbog njihove budućnosti odbija da u tome više učestvuje, to je lik s kojim delim neka stanovišta, i bilo mi je važno da progovorim kroz njega. Mislim da ima dosta takvih ljudi u ovom našem regionu, samo se oni možda ne čuju onoliko koliko bi trebalo, zbog te surovosti borbe za egzistenciju. Ali, verujem da se ta želja za zajedništvom i normalnim životom neće izgubiti, jer je to imanentno u ljudima, nešto što se ne može ubiti, ne može se zatomiti, a ono što je istina je da treba više vežbati u tom smeru. Dobrota i poštenje se kao vrednosti ne cene u javnom prostoru, u ovakvom kapitalizmu postaju slabost. Treba stalno podsećati da je lepo i važno biti moralan čovek. Mi to radimo kroz umetnost, umetnost je vežba empatije. Ljudi vole to što radimo, slušaju ono što govorimo, i to je jedna lepa moć koju možda nedovoljno koristimo u javnom prostoru, a mogli bismo, i trebalo bi.

Premijera „Helverove noći“ u Beogradskom dramskom pozorištu

Čeka vas i premijera u Beogradskom dramskom pozorištu. Koliko je ova jesen profesionalno uzbudljiva za vas?

– Jako je zanimljiva – predstava „Helverova noć“ u režiji Dina Mustafića, koju igramo Mirjana Karanović i ja, „preseliće“ se iz Sarajeva na Malu scenu Beogradskog dramskog pozorišta, a premijera je najavljena 21. novembra. Nedavno sam završio snimanje serije „Poziv“ Marka Đilasa, u Narodnom pozorištu u Sarajevu uskoro radim predstavu s Paolom Mađelijem, „Ivanova“ A. P Čehova. Radujem se i snimanju nove mini serije s rediteljkom Jasmilom Žbanić.