Stefan Arsenijević : Filmovi Srđana Karanovića objašnjavaju ovaj naš mentalitet koji je večno „nešto između“

Stefan Arsenijević je već objasnio da ni on, ni Srđan Karanović nisu želeli da prave klasičnu monografiju.

„Želeli smo živu reč, lično svedočanstvo, interakciju između dvojice kolega i prijatelja. Razgovarali smo polako i temeljno, film po film, u rasponu od skoro dve godine. Ova knjiga je destilat tih uzbudljivih razgovora, puna zanimljivih anegdota, ali i proživljenog uvida u umetnost snimanja filmova i našu sredinu. Mislim da kada pročitate ovu knjigu možete da imate jedan kompletniji utisak, kako o njegovim filmovima, tako i Karanoviću kao ličnosti i reditelju. Verujem da se knjiga čita lako, upravo zato što je u dijaloškoj formi i da može biti zanimljiva bilo kome ko voli Karanovićeve filmove. A takvih je mnogo”

Upitan zašto monogrofija ima takav naslov Stefan Arsenijević odgovara da je “Malo iznad tla“ sintagma koja se često pojavljivala u njihovim razgovorima,

– Karanović ima jako raznovrstan opus. On se svojski trudio da uvek bude drugačiji. Na primer, posle serije „Grlom u jagode“ snimio je potpuno eksperimentalni, anarhistički film „Miris poljskog cveća“, pa se potom okrenuo klasičnoj književnoj adaptaciji „Petrijinog venca“ po romanu Dragoslava Miahilovića, dakle epoha, ruralni motivi, a odmah potom snimio je savremenu i urbanu ljubavnu priču „Nešto između“… Međutim u svim tim različitim ostvarenjima oseća se igra, oseća se da su čak i kada su filmovi realistični, uvek malo odignuti od zemlje. Jer, kako Karanović kaže u knjizi – film je uvek bolji i lepši od života – objašnjava Arsenijević.

Bez obzira na to što su kolege i prijatelji, što se dugo znaju Arsenijević kaže da je tokom razgovora sa Karanovićem bilo mnogo otkrivalačkih momenata i da su oni zabeleženi u monografiji.

– Knjiga je puna zanimljivih anegdota koje na najbolji mogući način govore o tome kako su nastajali ovi filmovi, kakav je bio kreativni proces, kako je Karanović režirao, na koje prepreke je nailazio. Nismo želeli klasičnu monografiju, želeli smo upravo to: svedočanstvo iz prve ruke.

Na primer, nekada su slučajnosti na snimanju pomagale da se dođe do kreativnih rešenja, poput jedne pokvarene česme koja je pomogla Karanoviću da osmisli delikatnu intimnu scenu u „Petrijinom vencu“. Nekada morate da se prilagodite neočekivanom sticaju okolnosti, kao kada je jedan od glavnih glumaca napustio seriju „Grlom u jagode“ tik pred snimanje, pa je Karanović odlučio da taj lik potpuno izbaci iz serije. Meni je najuzbudljivija priča o „Virdžini“, poslednjem filmu snimljenom u velikoj Jugoslaviji. Sve vezano za taj film je potpuno suludo i neverovatno. Tako se hrvatsko-srpsko-francuska ekipa filmskih radnika zatekla u Kninu u sred barikada, zveckanja oružjem, tenkova i nacionalističkog ludila, pokušavajući da do poslednjeg trenutka snime svoj film. Jer film je važniji od života, pa i rata. Uz sve to prate ih i uraganski vetrovi, zemljotresi…- priča Arsenijević.

Prema njegovim rečima rad na ovoj monografiji za njega je bila povlastica.

– Osetio sam kao veliku privilegiju ovu mogućnost da sagledam jednu važnu i veliku rediteljsku karijeru ili možda bolje rečeno rediteljski put, od početka do kraja i da imam mogućnost da slušam, postavljam pitanja, polemišem. Svi Karanovićevi filmovi su već klasici i sve sam ih već dobro znao, ali gledajući ih u ovom kontestu pomoglo mi je da mnogo dublje shvatim Karanovića i kao reditelja i kao ličnost. Ma koliko bili različiti, svi njegovi filmovi su lični i autentični. I imaju jednu veliku vrlinu – duboko su ukorenjeni u našu sredinu. Našu kulturu, naše zablude, naše snove. Ne možete da zamislite da se ti filmovi dešavaju bilo gde drugde. Oni uspevaju da opišu i objasne ovaj naš prostor i menatlitet koji je večno „nešto između“. I zato mislim da opstaju do danas. Lako se u njima prepoznajemo – zaključuje Stefan Arsenijević.