Stefan Arsenijević: Mi ne praštamo, već zlopamtimo i čekamo osvetu

To kaže reditelj Stefan Arsenijević za Danas uoči premijere svog novog filma „Strahinja Banović“ (međunarodni naslov „As Far As I Can Walk“) koji će premijerno biti prikazan 23. avgusta na 55. Međunarodnom festivalu u Karlovim Varima.

Ovo je prvi put u poslednjih pet godina da Srbija ima dugometražni igrani film u glavnom takmičarskom programu festivala A kategorije i prvi put nakon 20 godina u glavnom programu Karlovih Vari. Stefanov film će se takmičiti zajedno sa još 12 ostvarenja iz celog sveta za prestižnu nagradu Kristalni globus.

Film „Strahinja Banović“ je moderna adaptacija čuvene narodne epske pesme smeštena u kontekst savremene izbegličke krize. Glavni junak je mladi migrant iz Afrike koji je, u želji da se što bolje uklopi u novu sredinu, uzeo srpsko ime Strahinja.

Sa svojom ženom Abobuo živi u izbegličkom kampu u Krnjači, dok novi talas izbeglica iz Sirije, među kojima je i harizmatični Ali, ne unese nemir u njihov život. Zanimljivo je da sve statiste i pojedine manje uloge u filmu tumače pravi migranti iz više izbegličkih kampova u Srbiji…

Šta vas je privuklo pesmi „Banović Strahinja“ da po njoj napravite film?

– “Banović Strahinja” je jedna od najlepših pesama naše kulture. Uvek me je intrigirala. Razmišljao sam da uradim savremenu verziju, i onda je počela migrantska kriza. Tada sam upoznao mladog migranta Ibrahima Išaka iz Gane koji je, za razliku od većine, želeo da ostane u Srbiji, da otpočne fudbalersku karijeru.

Zatražio je azil na koji je dugo čekao i u međuvremenu je učio jezik i na sve načine pokušavao da se uklopi u našu sredinu. Imao je neverovatan entuzijazam za Srbiju.

I dok je jedan deo naše javnosti strahovao da će migranti uništiti naš način života i kulturu, ja sam pomislio kako bi bilo zanimljivo da upravo neko kao Ibrahim bude Banović Strahinja u savremenoj verziji. Šta ako ljudi od kojih strahujemo zamene srpske nacionalne junake? I šta ako oni prigrle našu tradiciju? Činilo mi se da ovo otvara niz zanimljivih pitanja o identitetu i tradiciji.

Oprost umesto osvete je glavni motiv ove pesme. Da li je on i u fokusu filma i da li ste u ovoj epskoj pesmi otkrili još neka pitanja koja su vam bila zanimljiva za kinematografsko uprizorenje?

– Oprost jeste glavni motiv, odnosno ljubav, pošto oprost dolazi iz ljubavi. Mene su uvek privlačile te kompleksne, ambivalentne ljubavne priče o kojima možeš dugo da diskutuješ. Povodom „Banović Strahinje“ postoji u literarnom svetu čitava debata u koju se svojevremeno uključio i Gete.

Dok sam pisao scenario sa svojim prijateljima i kolegama Bojanom Vuletićem i Nikolom Dikreom, moto nam je bila jedna replika iz Mihizove drame: „Ljubav nije nešto što se hoće ili neće. Ljubav je nešto što se ili mora ili ne može“.

Uzbudljiv mi je i taj momenat preispitivanja društvenih konvencija. Jug Bogdan i devet Jugovića ubeđuju Strahinju da digne ruke od svoje žene, a njihove ćerke, odnosno sestre. Kažu da je ona osramotila i njega i njihovu porodicu, da se ne treba boriti za bludnicu.

Ali Strahinja je spreman da ide protiv tradicionalnog načina mišljenja, jer je srčan i misli svojom glavom. Tako da Strahinja u pohod kreće sam. To je cena koju mora da plati pošto misli i oseća po svome. U pohodu mu najviše pomaže Derviš, pijani Turčin. A i taj Alija je otpadnik od turske vojske.

To su sve snažne ličnosti koje uspostavljaju kompleksne, lične odnose koji nisu određeni nacionalnom pripadnošću ili društvenim konvencijama. To mi je bilo jako uzbudljivo.

Vidite li danas nekog na javnoj sceni ko može da se približi idealu kakav je bio Banović Strahinja?

– Teško je reći. Takve vrednosti nisu u prvom planu na javnoj sceni.

Opraštanje i tolerancija je nešto s čime mi ovde generalno kuburimo decenijama unazad. U čemu je, prema vašoj oceni, problem pored tolikih inicijativa koje zagovaraju pomirenje. Rade li one dobro svoj posao, primećujete li možda greške u tome kako se komuniciranju ideje suočavanja, tolerancije, pomirenja…

– Da se razumemo, nije lako oprostiti. Ne završava se pesma slučajno stihovima (kojima inače naš film počinje): „Pomalo je takijeh junaka ka što beše Strahinjiću Bane“. Potrebno je ili da prođe vreme ili da budete izuzetno ljudsko biće. Ili da društvena klima favorizuje takvu plemenitost.

A naša dominantna retorika je da smo mi konstantne žrtve. Istorijske, geopolitičke, pa sportske žrtve, jer sudije uvek sude protiv nas. I tako se dobija preovladavajući utisak da je ceo svet protiv nas. A mi ne praštamo, već zlopamtimo, čekamo da se jednog dana pravda zadovolji. Pa da im pokažemo. Čekamo osvetu. A osveta rađa osvetu i tako u krug.

Nije to ništa novo ni ništa baš specifično samo naše. To je jedan sistem manipulacije koji političari forsiraju jer im donosi lake političke poene.

Proces opraštanja i tolerancije počinje sa suočavanjem ko smo i koliki deo problema smo mi. A mi ćemo, kao neka nezrela deca uvek izabrati da se ne suočimo sa istinom. Jer je tako lakše. Ko još želi da sebi prizna da su u njegovo ime pobijeni brojni ljudi, samo zato što nisu naše nacionalnosti ili vere.

Ne, to su sve zavere i laži i nama je lakše da verujemo da je to tako. I tako je na svim stranama, ponavljam, nije ništa drugačije svuda. Samo mi imamo neke mnogo ljuće i skorije rane i zlodela sa kojima nikako da se suočimo.

Za početak bi verovatno trebalo svim tim desničarima objasniti koja su osnovna načela pravoslavne hrišćanske vere za koju su oni stalno spremni da se tuku. Bar deset božjih zapovesti nekako objasniti.

Koliko su vam film Vatroslava Mimice „Banović Strahinja“ kao i istoimena pozorišna drama Borislava Mihajlovića Mihiza bili važni za rad na filmu i na koji način?

– Pre svega zato što su me ohrabrili da interpretaciji pristupim slobodno. Mimicin film koji deluje kao klasična adaptacija ima brojne radikalne dramaturške izmene u odnosu na pesmu.

Jako mi je zabavno što kada diskutujem sa ljudima o pesmi, vrlo često se desi da potežu neke stvari iz pesme koje u njoj ne postoje. Koje su dodate u filmu.

Mihizova drama je otišla mnogo dalje, sa namernim anahronizmima, izmeštanjem fokusa na porodično suđenje i izgradnjom jednog modernog, kompleksnog ženskog lika Strahinjine ljube.

Taj tekst je pritom fantastično društveno-politički i danas aktuelan, zaista izvanredna stvar. Oba dela su bila nadahnuće i ohrabrenje da se oslobodimo i napravimo nešto svoje.

Uostalom i sama pesma ima više verzija. Najpoznatija je varijanta starca Milije koju je zabeležio Vuk Karadžić, ali postoji preko 20 varijanti zapisanih na širokom potezu od severne Grčke do okoline Zagreba.

Varijante slobodno interpretiraju siže, pa se na primer, najstarije i dalmatinske varijante često tragično završavaju, dok je u jednoj bosanskoj varijanti Vlah Alija čak poturčeni Srbin koji je u ranoj mladosti bio Jug Bogdanov sluga, zaljubljen u Strahinjinu ljubu pre njene udaje.

Očigledno je svako vreme i podneblje adaptiralo pesmu na svoj način, što nam je dodatno dalo podstrek da je interpretiramo slobodno.

Šta vam je bio najveći izazov tokom snimanja i da li biste, ako je bilo nekih anegdota, to podelili s našim čitaocima?

– Jedan od najvećih izazova bio je sam proces pronalaženja glumaca. Imali smo dva kasting direktora u Evropi i jednog u Africi koji su snimali sve glumce koji bi potencijalno mogli da odgovaraju ovim likovima. Bio je to zaista dug proces.

Najvažnije je bilo naći glumca za lik Strahinje, jer je ceo film iz njegove vizure. On je bukvalno u svakoj sceni filma. Dakle morao je da bude neko ko može da nosi ceo film. Znao sam da to mora da bude neko na koga ću odmah odregovati instinktivno.

I stvarno, već posle nekoliko trenutaka gledanja snimka francuskog glumca poreklom iz Malija, Ibrahima Kome, znao sam da je on naš Strahinja. Ibrahim je već imao nekoliko značajnih glavnih uloga u francuskim filmovima, a zanimljivo je da je počeo da glumi još kao dete u seriji “Sen Trope” koja se prikazivala i kod nas.

Nakon našeg filma dobio je ulogu u novoj visokobudžetnoj adaptaciji “Puta oko sveta za 80 dana”, gde igra drugu glavnu ulogu uz Dejvida Tenanta.

Strahinjinu ženu Ababuo igra austrijska glumica rođena u Gani, Nensi Mensa Ofei. Jedna snažna, moderna glumica i ličnost.

Trećeg u ljubavnom trouglu, Vlaha Aliju, igra sirijski glumac Maksim Kalil, inače velika zvezda u arapskom svetu. Nama je bilo rečeno da je on popularan, ali do koje mere je to tako shvatili smo kad je prvi dan došao na snimanje i pokrenuo pravu euforiju među migrantima koji su statirali u filmu.

I ne samo njih troje, imali smo puno glumaca sa različitih krajeva sveta koji su došli u Beograd da zajedno izgradimo našu modernu filmsku verziju Banović Strahinje. Zaista posebno iskustvo.

Vaš film će biti prikazan u Glavnom programu ovogodišnjeg festivala u Karlovim Varima, koje filmove vi lično s nestrpljenjem očekujete da vidite na ovoj manifestaciji?

– Jako se radujem što ću u Karlovim Varima videti jedan domaći film. Dokumentarac Tee Lukač “Koreni” će svetsku premijeru imati u takmičarskom program East of the West (Istok Zapada).

Tea je jedna od najzanimljivijih i najtalentovanijih mladih reditelja koje imamo. Za ovaj film se vratila u mesto gde je rođena, u Dvor u Hrvatskoj, u potrazi za izgubljenim delovima svog identiteta, pričama i ljudima, sa željom da ne potonu u zaborav. Tea je fantastično talentovana, inteligentna i senzitivna rediteljka i puno očekujem od njenog filma.

Imam i još jednog favorita, to je drama “Ne” mog prijatelja Ditriha Brugemana koji kroz jednu ljubavnu priču, na svoj uvek duhovit i provokativan način, preispituje vrednosti savremenih 30-godišnjaka koji uprkos tome što naoko sve imaju, ne uspevaju da dostignu ciljeve koje su sebi postavili u životu.

Za ta dva filma sam već rezervisao karte. Dugo nisam bio na nekom velikom filmskom festivalu, više od godinu i po dana. Sada se samo nadam da će epidemiološke mere ostati nepromenjene. Uzbuđenje je veliko.

Snaga filma

Objašnjavajući čime se, između ostalog, rukovodio u ekranizaciji čuvene epske pesme i kakve potencijale u tom smislu ima film, Stefan između ostalog kaže: „Mislim da je važno da se nasleđe uvek aktualizuje u savremenom trenutku. To je način da se ono revitalizuje.

S druge strane, činilo mi se da na taj način dajemo jedan drugačiji ugao gledanja na migrantsku krizu, koji će možda omogućiti lakše razumevanje i identifikaciju. Upravo to je glavna snaga filma kao umetnosti, što nam omogućuje da se prepoznamo u drugima.“

Na korak do sna

Stefan kaže da u ovom ostvarenju intimna drama Strahinje stoji nasuprot političko-birokratksog sistema: „U našem filmu društvene konvencije su sa srednjevekovnog običajnog prava prebačene na međunarodno migrantsko pravo.

Naš Strahinja je na korak do ostvarivanja životnog sna i zna da, ako tada napusti zemlju, gubi sve što je stekao. Ali ipak kreće u potragu za ženom koju voli“, ističe Stefan.